Почело је; све припремне радње су обављене, новац из иностранства већ пристиже, медијска мрежа је разапета, сви кадрови су на својим местима… почиње борба за осамостаљење Војводине. Коначан исход треба да буде конфедерализација садашње Србије, њено претапање у државну заједницу под именом „Србија и Војводина“.
Ово ће Дачићу и Николићу-држите ме за реч – још ове године у Бриселу бити испостављено као један од услова које Београд мора да испуни на путу за ЕУ.
Већ дуже време група Срба, забринутих за оно што се спрема у блиској нам будућности, покушава да упозори режим у Београду, онај Тадићев и овај Николић-Вучић-Дачићев шта се спрема у Новом Саду. За сада, без успеха. Сви београдски и новосадски медији, приватни и државни, за ове људе су затворени. Њихова прича је оцењена као параноична, из гнезда теорија завере и као таква увредљива за здрав мозак. За то време обављен је значајан део посла.
Почетак масовне, координисане, у првој фази ненасилне акције одвајања Војводине од Србије означен је ових дана пласирањем у јавност „Приручника за пружање грађанског отпора-за слободну Војводину“.
Приручник садржи методологију растакања државности Србије на простору Војводине и начине борбе против свега што има везе са Србијом, уз разводњавање српских предзнака и одредница у корист нове нације-Војвођанин. Приручник доноси грозне лажи на рачун Београда, Србије у целости; иде се до оптужби да је Србија 1945. године у Војводини убила пола милиона Немаца и Мађара.
Препоручују се антивојвођанске акције (паљење застава и слично) како би се произвео супротан ефекат, укључујући реакције из иностранства; сугерише кидисање на Српску православну цркву, игнорисање просрпских а помагање „Војводини пријатељских медија“: ТВ Војводина, Б-92, Блиц, Глас Америке, Радио Слободна Европа. У плану је и стварање „Војвођанске цркве“.
Некако у исто време кад и Приручник, на сајту „Аутономија“ појавио се текст Динка Грухоњића. Човек је у јавности Војводине и Србије познат као ходајућа мржња према Србији и Србима. Пре него што илуструјем ову тврдњу навешћу да Грухоњић у најновијем тексту описује дечју игру петардама испред једне зграде у Новом Саду и каже: „Слине, балаве, мало им је, иако се на све стране дими и пуши, и осећа се мирис барута у ваздуху. Они би, нема сумње, у руку узели праве пушке, пушкомитраљезе, снајпере, базуке, минобацаче… само да доврше покољ који су им очеви започели“.
Да не буде дилеме којој нацији припадају деца, већ у следећем пасосу Грухоњић се пита знају ли мајке тих дечака да они на Фејсбуку уместо своје држе слике Ратка Младића.
Има тврдњи да је тај Грухоњић, (иначе рођен у Бањалуци, одакле 1991. године одлази у Нови Сад) један од идејних креатора и мотора најновијег пројекта одвајања Војводине од Србије.
Грухоњић се бави новинарством, шеф је дописништва агенције Бета у Новом Саду, председник Независног удружења новинара Војводине, сарадник Радија Дојче веле, стручни сарадник на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду.
Истиче се већ годинама отвореном мржњом према Србији; тврди да је Србија Војводину припојила ратом, као и Косово; изједначава Републику Српску са усташком Независном Државом Хрватском; тврди да је Војводина угрожена од „академско-црквено-тајкунско-политичких луђака са средиштем у Београду….
Пре две године, у новембру 2010, Скупштина Војводине доделила је Динку Грухоњићу годишњу награду за толеранцију. Прочитајте поново, није грешка.
Мржња и зло лагано се, као јесења магла, шире Новим Садом и Војводином. Вентили су у Берлину, Бечу, Будимпешти и Загребу. Одбрана Војводине је могућа, само је питање у којој мери је нови београдски режим свестан свега овога.
(Ратко Дмитровић / Вести)
