Пред десетогодишњицу од убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, агенција Анадолија доноси изводе из предавања које је Ђинђић 21. фебруара 2003. године одржао студентима у Бањалуци о теми „Национализам и партиотизам“.
Зоран Ђинђић убијен је у Београду 12. марта 2003. године. Предавање у Бањалуци Ђинђић је одржао само неколико дана прије него што је убијен.
Том приликом говорио је и о чињеници да ниједна држава не може функционисати искључиво по властитим правилима и о Србима „као небеском народу“.
„Онај ко мисли да је његово окружење заправо само позорница на којој он дефинише своја правила, извјесно вријеме можда може да живи у тој илузији. Послије извјесног времена се судара са посљедицама те своје ароганције и на крају страда. Значи, суштина је да свако друштво или свака заједница реалистично схвати своје мјесто у једном много већем систему концентричних кругова: то је најприје његов регион, затим шира заједница, континент, па цијело човјечанство. То је нека општа теорија друштва и колико год изгледала тривијално, врло је поучна, јер смо је ми као народ често занемаривали и тражили можда понекад оправдање у томе да ми нисмо у овоме свијету, јер смо небески народ и за нас правила овога свијета не важе. И тако смо на крају плаћали овоземаљску цијену за теорију којом смо жељели да покажемо да ми нисмо овоземаљски. Али, на крају је ипак, мјеродавна она рампа гдје вам наплате цијену“, казао је Ђинђић.
О СТЕРЕОТИПИМА ПОДЈЕЛА КОЈЕ СУ У 21. ВИЈЕКУ ЗАСТАРЈЕЛИ
„Више не постоји исток – запад, комунисти – капиталисти, католици – православни, ови или они. Постоје успјешни или неуспјешни. И то је свјетска лига 21. вијека. Прије свега, у економији, а онда наравно и у идејама, у иновацијама, у квалитету институција и у свему другоме што прати тај тренд… Више утицаја на економију једне земље данас имају ММФ и Свјетска банка или америчке федерална резерве која утврђује камате на кредите у доларима, него што има економска политика једне земље, јер све то што се догађа на свјетском финансијском тржишту више утиче дугорочно на економску политику једне земље од утицаја једне владе. Значи, ту више нема таквог економског суверенитета једне земље. Слично је са политиком“, говорио је Ђинђић 2003. У Бањалуци.
Он је тада студентима казао како улазак у Европску унију није негирање националног интереса и државе.
„Удруживање у Европску унију практично води одрицању великог дијела државног суверенитета појединих држава које су се ту удружиле и тај процес интеграције практично обухвата све већи број држава са крајњим резултатом да ће негдје за двадесет, тридесет или педесет година постојати нека свјетска организација као свјетска влада, која ће се базирати на добровољном одустајању од државних суверенитета стотина држава. Али то би била велика илузија, када би извели закључак да национални и интерес државе нестаје. Ја мислим да би то било погрешно.“
Бивши србијански премијер тада је студентима у оквиру предавања говорио и о национализму и патриотизму и интернационализму.
„Ако је национализам колективни идентитет једног статичног у принципу рурално-индустријског друштва, онда не значи да се колективни идентитет једног модерног друштва изражава кроз интернационализам. Интернационализам је на потпуно другом колосјеку. Он функционално не задовољава ту потребу за идентитетом који је задовољавао национализам у једном другом типу друштва. Мислим да је један прави пандан национализму, патриотизам“, казао је Ђинђић.
О ПОЛИТИЦИ КАО „ДЈЕЛАТНОСТИ КОЈА ПРЉА ЉУДЕ“
Он је сматрао како политика не мора нужно да упрља људе, него да је највећа опасност од „песимистичног описивања политике“.
„Највећа опасност од једног песимистичког описивања политике је у томе да поштени и часни људи не желе да се баве политиком, јер је политика нешто лоше и кроз медије је приказана као нешто лоше у свакој земљи, не само у нашој. Онда се практично догађа једна добровољна негативна селекција да они који имају добро мишљење о себи и о свом моралу, кажу нећу да се бавим политиком јер се политичари корумпирани, политичари су лопови, политичари су преваранти и онда на крају заиста нема довољно добрих људи који би преузели одговорност за нешто што је најважније, а то је опште добро. Тако да се може десити да кроз ту кампању која се спонтано води, на крају заиста политика постане оно што данас у медијима важи, а то је, дјелатност која прља људе“, казао је Ђиђић.
Он је током предавања уз остало казао како на свијету, не само Србија, него и друге земље заправо немају пријатеља, него да само постоји дипломатија.
„Ми у свијету немамо пријатеље. То је лоша вијест. Много мање лоша вијест је да нико у свијету нема добрих пријатеља и у свијету нико никог не воли. Само постоје протоколи. Постоји дипломатија гдје се сад то на љепши начин приказује. Значи, свако брани свој интерес и свако воли неког другога у склопу свог интереса.“
По његовом мишљењу, нема трајних пријатељстава и нема трајних непријатељстава у међународној политици, него само постоје констелације „гдје се одређене снаге нађу на другој страни и увијек треба процијенити који је ризик и ако је ризик сувише велики треба се склањати из тих ситуација“.
„Ми то нисмо били у стању да процијенимо у Београду. Ви сте овдје само колатерална штета лоше процјене у Београду, јер напросто у Београду нису у том тренутку одлучивали људи који су могли да разумију шта се догађа у свијету. Они су мислили да је пад Берлинског зида један инцидент и да ће дупло већи Берлински зид бити изграђен деведесетих година. 89-те је грешком срушен, али ће 92-ге, 93-ће, 94-те бити Кинески зид пренесен. Наравно, то је било глупо. Било је јасно да правац свјетких догађаја иде у том смјеру, да је социјализам и као економија, и као идеологија и као систем поражен, да се распада и да треба тражити будућност на некој другој страни. И ми смо платили ту цијену“, говорио је Ђинђић прије деценију у Бањалуци.
О ЕГОЦЕНТРИЧНОСТИ ДОМАЋИХ ПОЛИТИЧКИХ ВОЂА
„Мислим да ми као народ имамо проблем са тиме што су наши лидери сувише егоцентрични и самозаљубљени и они мисле да све постоји само због њих. На Западу, кроз развој њихових демократских друштава, лидер је чиновник народа и нације и он је одржив само уколико води напријед и у оној мјери у којој он даје неки план гдје нација може да успије на том путу.“
