- Saturday, 23. November 2024.

Писмо леди Пеџет у „Политици“ 4. маја 1915.

Објављено: 4. маја 2014. - Срна Радовић

На педесетогодишњицу смрти леди Лејле Пеџет, 24. септембра 2008. године, „Политика” је објавила текст о тој великој српској добротворки и њеној заиста немерљивој љубави према Србији и Србима, посебно према људима из народа, чију је добродушност и искреност изузетно поштовала.Овај прилог је подстакао професора др Шимона Ђарматија из Београда, дугогодишњег сарадника и одличног познаваоца историје нашег листа, да нам скрене пажњу на чињеницу да је и сама леди Пеџет, иначе супруга британског посланика у Београду сер Рафа Пеџета, увелико држала до „Политике”.

На првој страни нашег листа, 21. априла 1915. године (4. маја по новом календару), објављено је, наиме, њено писмо због привременог растанка од Срба и Србије, под двостубачно сложеним насловом „Опроштај леди Пеџетове” и поднасловом „Писмо племените Енглескиње упућено нашој јавности”. Пошто се 1913. вратила у Лондон јер је престала дипломатска служба њеног мужа у Београду, убрзо по отпочињању Првог светског рата, после битака на Церу и Колубари, у новембру 1914. године, леди Пеџет је с великом британском санитетском мисијом преко Солуна дошла у Скопље. У тамошњој војној болници пожртвовано се борила против тифуса, али се и она заразила, да би ипак прездравила и у априлу 1915. отишла на опоравак у Швајцарску и Енглеску.

Пред полазак, поменутим писмом се преко „Политике” обратила српском народу, уз редакцијску напомену да је „Леди Пеџет, која полази из Скопља сад у четвртак, замолила да предамо јавности њено писмо, које на растанку упућује српској јавности”. Преносимо га у целини:

„При поласку осећам потребу да се од срца захвалим целокупном српском народу свима и свакоме, малима и великима подједнако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности са којима су се опходили према мени за све време моје болести. Дуго и много би било кад бих почела ређати овде понаособ све оне многобројне знаке указаног ми пријатељства и поштовања.Ја то сада не бих била у стању ни да учиним а изгледало би ми донекле и нескромно. Сем тога многи од њих су тако дирљиви, тако спонтани, тако интимни, тако упућени од срца срцу, да говорити овако отворено о њима изгледало би ми обесветити једну свету ствар.Тога ради молим све своје и познате и непознате пријатеље да приме моју најискренију и најдубљу благодарност на свему указаном ми добру. Нека је хвала свима онима који су ме се сећали. Подједнако хвала и онима који су се Богу молили за моје здравље и онима који су ми на тако дирљив начин усмено или писмено исказивали своје истинске жеље за што скорије оздрављење.Хвала свима који су ме лечили и свима који су ме походили, свима који су ме цвећем, понудама и пажњом обасипали, свима који су се за мене интересовали, о мени се распитивали, говорили, писали и мислили. Жалим што нисам у могућности због краткоће времена сваком понаособ да се писмено или усмено захвалим, већ сам упућена силом околности да то учиним овако колективно.Ја молим све те добре људе да верују не само у моју истинску захвалност већ и да знају да ме свака од тих многобројних пажњи до срца дира и да ми сећање на њих често наводи сузу на око. За све ово указано ми истинско пријатељство од стране српског народа, мој је дуг спрам њих необично велики и ја ћу остати његов вечити дужник. Ја немам начина да се за тако велики дуг одужим онако како би требало и како бих ја то желела. Да ми тај дуг буде мањи могу да кажем само толико, да ово мало што сам чинила нисам радила само зато што ми је то налагала дужност, већ што сам од увек за Србију и српски народ имала топле симпатије и што је између мене и њега постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далекос љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења.”

Пошто је „вечито благодарна Л. Пеџет”, како се потписала, упутила ову захвалницу српској јавности 16. априла 1915. из Скопља, постаје јасније зашто јој је регент Александар послао следеће писмо 20. априла из Ниша, обавештавајући је и о додели Ордена св. Саве:

„Драга леди Пеџет,

Срећан сам да чујем да сте се, најзад, потпуно опоравили од тешке болести коју сте навукли негујући пожртвовано наше рањенике и болеснике и да сте у стању да се вратите у своју отаџбину да у њој проведете заслужени одмор.Ваш одлазак искрено ћемо зажалити и ја и сви моји војници које сте неговали с истим оним пожртвовањем с којим су се они борили против наших непријатеља. И, заиста, оно што сте учинили за наше рањенике ничим не заостаје за храброшћу и пожртвовањем војника који се бори на бојном пољу. Зато смо Вам сви у Србији од свега срца благодарни и чуваћемо с поштовањем и дивљењем успомену на Ваш боравак међ нама.Желећи да дам израза овим осећањима, молим Вас, драга леди Пеџет, да примате уверење о мојој дубокој личној благодарности и ленту Ордена св. Саве, као знак захвалности целог мог народа…У нади да ћу Вас ускоро опет видети у Србији, желим Вам срећан пут и изјављујем Вам своје дубоко поштовање. Александар.”

И, заиста, после опоравка, леди Пеџет је стигла у Скопље већ у јулу и опет управљала болницом, а у фебруару 1916. године коначно се вратила у Енглеску.