Београд – Да ли су пуцњи Гаврила Принципа главни узрок Првог светског рата и да ли је, следствено томе, сва кривица за његово избијање на Србима, дилема је о којој се, уочи стоте годишњице првог планетарног сукоба, у покушају својеврсног прекрајања историје, све жучније расправља. Једна друга смрт од које се, ове јесени, такође навршава тачно један век изазива, нажалост, мање пажње, мада је и она, додуше на сасвим опречан начин и у извођењу других актера, била део увертире за рат који ће изменити свет.
„Реч је о убиству тадашњег српског патријарха Лукијана Богдановића почетком септембра 1913. године, у аустријској бањи Бадгаштајн где је био на лачењу“, каже, за „Новости“ историчар Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима.
„Он је убијен да би се, у оквиру припрема Аустроугарске за коначан обрачун са Србијом, ослабио цео српски корпус и, посебно, дестабилизовао и заплашио онај његов део који је, тада, живео на територији Двојне монархије и сањао о уједињењу са матицом.“
Богдановићево готово распаднуто тело је, наставља наш саговорник, пронађено после скоро два месеца, недалеко од Бадгаштајна, у реци, Ахе у коју је, наводно, упао током шетње. Званична верзија била је да је реч о несрећном случају, али се, и тада, увелико говорило о убиству. У прилог томе говори и низ чињеница које у обимној монографији о патријарху Лукијану, штампаној недавно у поводу три века Карловачке митрополије и 100. годишњице од његове смрти, наводи историчар Срђан Ерцеган.
„Леш је пронађен без готово целе главе, што је свакако чудно и што никада није до краја објашњено. Остао је само део доње вилице и неколико зуба на основу којих је и извршена идентификација“, открива Ерцеган.
Мада је, наставља он, 1908. године за патријарха изабран уз подршку угарске владе (поглавара СПЦ је тада бирао Српски црквено-народни сабор, али је одлуку морала да потврди управо влада Угарске, а коначну реч је, на њен предлог, давао цар Фрањо Јосиф), Лукијанови односи са њом су неколико година пре његове смрти били готово потпуно прекинути.
„Од њега је, најпре, свакако због лакше контроле, било тражено да седиште патријаршије из Сремских Карловаца премести у Будим, што је он одбио“, објашњава Ерцеган.
„Уз то, постоје и индиције да је био означен као главни координатор слања помоћи која је, у балканским ратовима, Србији стизала од одушевљеног Српства северно од Саве и Дунава.“
Најзад, председник тадашњег мађарског сабора Иштван Тиса и председник владе Куен Хедервари, патријарху нису могли да опросте што је за епископа будимског изабран Георгије Зубковић, а не њихов фаворит Георгије Видицки.
„Они су, тада, са Лукијаном прекинули сваку комуникацију, а сам Видицки, у тексту објављеном 1922. године у „Патријаршијском гласнику“, наводи да је, рачунајући на његову озлојеђеност због тога што није изабран, група угарских политичара покушала да га окрене против патријарха којег, како су му рекли, намеравају да онемогуће морално, па чак и физички „, закључује Ерцеган.
Да трагичну смрт последњег српског патријарха који је, пре обнове Пећке патријаршије 1920. године, столовао у Карловцима, треба сагледавати као део припрема црно-жуте монархије за коначан обрачуна са Србијом, сматра и Милован Витезовић, један од најзначајнијих српских писаца данас и изузетан познавалац историје на размеђи 19. и 20. века.
„Аустријске припреме за тај обрачун практично су почеле још од Берлинског конгреса, да би ескалирале у годинама пре Првог светског рата“, каже Витезовић за наш лист.
„Такозвани Велеиздајнички процес 1908. у Загребу и низ суђења Србима у источној Босни, само су део стварања атмосфере за то.“
Преломна тачка је, ипак, био исход Балканских ратова. Аустрија је, вели Витезовић, веровала у тријумф Турске и намеравала да и сама уђе у Србију.
„Због свега тога, шеф аустроугарског генералшатаба Франц Конрад фон Хецендорф је, само од 1. јануара 1913. до 1. јануара 1914. године равно 28 пута тражио да се крене у превентивни рат против Србије“, наводи Витезовић.
Без наследника
Као доказ у прилог тврдњама да Богдановићева смрт није била случајна, Ерцеган види и то што није изабран његов наследник.
„У контактима са Видицким, Мађари су тврдили да већ имају кандидата који ће заменити патријарха“, објашњава он.
„Ипак, после његове смрти у процес избора се није ни кренуло, јер им је, заправо, одговарало да Срби немају патријарха.“
Ћутање Србије
Мада мистериозна, смрт патријарха Богдановића је, вели Жарко Димић, протекла без озбиљније реакције тадашње Краљевине Србије, али то не треба да чуди.
„Верујем да је српска обавештајна служба знала о чему је заправо реч. Србија је, међутим, мада свесна шта јој се спрема, избегавала ново затезање односа са Бечом, јер јој је, исцрпљеној у балканским ратовима, требало време да се опорави и спреми за нове сукобе које није желела, али ни могла да избегне.“
Извор: Новости
