Пише: Др Јелена Гускова
Ако се сетимо балканске кризе средине 90-их година, август је богат датумима. 4. августа 1995. године влада Југославије је објавила да затвара границу са Републиком Српском. Поптуна блокада Срба у Босни и Херцеговини је изазвала компликовање ситауције како у Републици Српској, тако и унутар Југославије.
У августу 1995. године одржана је прва велика операција НАТО-а, када је 16 авиона (амерички, енглески, холаднски, француски) две недеље бомбардовало српске циљеве у БиХ. Операција је била названа Ослобођена сила. У једном од пропагандних филмова који је припремио прес-центар НАТО-а, ваздушни напад против Срба отворено је назван првом офанзивном операцијом оружаних снага НАТО-а. За 14 дана ове војне кампање било је извршено преко 3500 летова НАТО авијације, која је имала за циљ разарање складишта са муницијом, радиолокационих уређаја, командних пунктова и многих других објеката у околини Сарајева, Пала, Озрена, Мајевице, Горажда, Фоче, Чајнича, Тузле. НАТО је први пут подржао једну од страна међунационалног конфликта. То је омогућило муслиманским и хрватским снагама да започну масовни напад на српске положаје.
У августу се навршава и 18 година од операције хрватских трупа под шифрованим називом Олуја. Њен циљ била је ликвидација Републике Српске Крајине, формиране на територији Хрватске 1991. године. Операција је зачудила својом муњевитошћу и добром организацијом. Хрватска армија је брижљиво припремила напад, разрадивши план проласка у Републику Српску Крајину из Босне и Херцеговине, како би се пресекао пут између Бањалуке и Книна. Самим тим хрватска армија је осигурала неометано кретање ка Книну. Свесни опасности од потпуне ликвидације РСК, Срби су пристали на све услове мировних снага и Загреба. Али председник Хрватске Фрањо Туђман је одбио да води било какве преговоре са Србима, наставио је да увећава бројност својих трупа око сектора Север и Југ.
Хрватска армија је започела вишесатно гађање српске територије, села у правцу Книна 4. августа 1995. године. Хрватска професионална војска од сто хиљада војника сукобила се армији РСК од 30 хиљада са 200 тенкова, 400 топова, стотинама оклопних транспортера. Иза артиљеријске припреме уследила је широка офанзива на Републику Српску Крајину по читавој линији фронта од 630 километара. З апола сата масовне аритљеријске припреме на Книн је пало више од 300 граната. Затим су на град из два правца, Госпића и Оточца, кренули тенкови, пешадија. Тог дана преко свих радиостаница сваког сата је читано обраћање Фрање Туђмана „хрватским грађанима српске националности“ у којем се објашњавало да је Хрватска приморана да започне војну операцију „укључивања окупираних територија у свој уставно-правни поредак“, пошто су могућности да се постигне мирно решење проблема исцрпљене. Српским војницима је предлагано да положе оружје, а цивилима да остану у кућама и без страха очекују успостављање хрватске власти. 5. августа у два сата по подне армијско руководство РСК је напустило Книн. То је био сигнал и за армију, и за читавно становништво. Зна се да је Хрватској била потребна територија, али без Срба. Знајући да поштеде неће бити, колоне Срба су напустиле Книн, села и насеља на територији РСК. Само прве ноћи хрватске офанзиве била је формирана колона дужине преко 10 километара. Пут до Србије дуг око 700 километара пролазио је кроз босну, која је такође била у војном окружењу. Колоне су се кретале неколико недеља. Трагедија 220 хиљада људи читала се на лицима и у душама.
Хрватска армија је брисала све пред собом, заузимала велики број посматрачких пунктова УН, које је гађала директним навођењем. У току својих напада њени одреди су два пута користили војнике снага УН и заробљене Србе као живи штит. Према сведочењу плавих шелмова, рхвати су узели у заробљеништво седам војника данског батаљона и терали их да иду испред тенковске колоне заједно са Србима. За време агресије Хрвати су убили двојицу Чеха, једног Данца, ранили око две десетине људи из састава плавих шлемова. Губици УН, по званичним подацима, изнели су 18 људи.
Загреб је покушао да умири свет, изјављујући да то није рат, већ реинтеграција хрватске територије. Хрватска армија је ушла у Крајину скоро без отпора, али је уништила и спалила све што је било везано за Србе. Данашња Крајина је спаљена и опустошена земља која је доспела у руке вандала, писао је белгијски новинар којем је пошло за руком да у дане офанзиве доспе у Крајину, куда је приступ страним новинарима био ограничен.
Колона избеглица је била код Хрвата као на длану, и они су артиљеријском ватром и из авиона гађали незаштићене људе. Представник УН за војна питања Рита Лепаж је потврдила да су два војна авиона МИГ-21 бомбардовала 8. августа колону српских избеглица у Двору на Уни и Новиграду. Само з апева четири дана погинуло је око 8 хиљада стараца, жена и деце. Судбина 12 хиљада Срба је непозната. Специјална мисија ЕУ која је посетила Крајину писала је у свом саопштењу од 23. августа да је у периоду од 7. до 22. августа на територији сектора Југ било уништено од 60 до 80% српске имовине, да је Срба остало свега 2-5% од оног броја који је живео овде раније, да је уништена сва стока, а села су спаљена до темеља. И чинило се то уз одобрење највиших органа власти. На теритгорији сада већ бивше Републике Српске Крајине Црвени крст је избројао тих дана свега 4-5 хиљада преживелих људи. У селу Вариводе, на пример, остало је девет старица. Хрватски војници који су прегледали терен убили су осам, једна је успела да се спасе у пољу.
Министар одбране Хрватске Гојко Шушак објавио је да је 7. августа у 18.00 оперција ликвидације РСК била успешно завршена. Губици са хрватске стране су износили 118 убијених и 620 рањених. Касније је Фрањо Туђман прецизирао: број погинулих је 150, рањених преко хиљаду. Хрватска је прослављала победу. Међу победницима су били они који су изражавали незадовољство због превише благог обраћања са непријатељем. Бивши министар правде Хрватске Босиљко Мишетић је изјавио: На несрећу, у Хрватској је данас мало правих усташа… Тамо где су хрватске усташе, тамо су Срби врло мирни… Хрватској су данас потребни људи који могу да заплачу за Хрватску, погину за Хрватску и што је најважније да убију за Хрватску.
Према прелиминарним подацима, Срби су напустили 120 хиљада домова и станова. На територији коју су заузели Хрвати остало је 950 споменика српске културе, 80 народних библиотека, 122 школе, 85 вртића, 67 биоскопа. Забачене њиве и поља су процењиване на 1,7 милијарди немачких марака. Зна се да је срављено са земљом 80% српских села, а на територији од Книна до Бенковца остало је само 10% објеката. Далмација и Лика су биле потпуно опустошене. Многе цркве су опљачкане. Српски манастир Крка је сравњен за земљом.
Нажалост, тачне цифре о погинулима у току хрватске војне операције за сада нема. Према хрватским подацима, 700 особа је било убијено, а 760 је нестало. Београд сматра да су ове цифре много веће: само је убијено најмање 2000 људи. Документационо-информациони центар Веритас располаже именима 1960 убијених Срба у дане операције. Са тог списка 1205 су цивили, од њих 522 жене и 12 деце. Безобзира на то што је Хрватска ограничила доступ заузетим територијама, међународне организације су откриле у региону Книна више од 200 свежих гробница, у свакој је било сахрањено по неколико људи. Центар Веритас зна такође за 300 масовних гробница убијених и погинулих Срба за време Олује.
Шта је било са оним људима који су бежали из Хрватске? Према непрецизираним подацима, око 180 хиљада Срба из РСК је остало непосредно у Србији, 25 хиљада њих је било смештено у колективне кампове за избеглице. Остали су остали код рођака, запошљавали се и остали у селима, насељавали се на нова места. Порастао је број сирочића смештених у дечије домове по читавој земљи.
У целини међународне организације, као и водеће државе, остале су потпуно равнодушне према српској трагедији и многобројним жртвама. Међународни трубинал није нашо криве за трагедију међу хрватским генералима. Нажалост, и у Хрватској нико није позван на одговорност за извршене ратне злочине и геноцид над Србима.
У Книну сваке године у августу се обележава дан победе хрватске армије. Ове године присуствовали су и главни команданти операције, генреали Анте Готовина и Младен Маркач, које је Хашки трибунал ослободио као невине. Тргом су марширали ветерани Буре који су носили 160 војних застава. Истовремено у православним црквама у Хрватској се одржавао помен жртвама Олује. Парадокс је то што Српско народно веће обележава годишњицу страдања српског народа у августу 1995. у земљи где се тај догађај слави. Србија сматра операцију Олуја геноцидом српског народа и позива хрватске власти да утврде судбину несталих и осигурају могућност избеглицама да се врате у своје куће. Хрватска чини све да број повратника буде минималан. Према званичној статистици Хрватске, од 2002. године до 2009. у земљу се вратило 11 хиљада Срба, а из Хрватске у Србију је отишла 21 хиљада. Према попису из 2011. године у Хрватској сада живи 4,36% Срба, а по оценама Веритаса око 3%, што је и било циљ стратегије Фрање Туђмана – очистити земљу од Срба.
У Србији данас, 18 година после Олује, има 29 центара за смештај избеглица из Хрватске. На 10 километара од Београда се налазе бараке у којима живи 250 књињана. Њихова судбина мало је занимала претходну Демократску странку. Па и актуалне власти поклањају том питању мало пажње. Изгледа да и Европа не сматра Олују злочином, пошто изостанак повратка Срба родним огњиштима у Хрватску није била препрека за ступање Хрватске у ЕУ.
