Нажалост, тако се дешава од Балканских ратова…
И само једном, тај Србски борац се побуни, (чувена војна Бањалучка побуна), и то оне ратне 1993. године.
У Републици Српској, тачније у Бања Луци. А чији побуњеник би и моја маленкост. Али и гласноговорник: „Кризног Штаба, Септембар `93“. А чији командат би, Остја Зец, водник по чину. Бијаше са нама двојицом у штабу, и капетан Остоја Билак, и многи други родољуби.
А у самој побуни учествовало је 320 бораца, Републике Српске. А ја, као гласноговорник: „Кризног Штаба – Септембар `93.”, тражих тада, у његово име (али и у име свих бораца, саучесника побуне, као и наших породица, али и осталог поштеног српског народа, који нам је у том времену, доласком пред “Кризни Штаб”, дао безрезервну и свеопшту подршку), “Да Председник Републике Српске, Р. Караџић, као и командант војске Републике Српске, генерал Р. Младић, издају наредбу, да се похапсе сви дезертери, ратни профитери и да им се поштено суди, и да се изда заповјед, да се крене у офанзивни напад, против нашег непријатеља, и да напад траје, све док се непријатељ не порази“. А за време трајања побуне (седам дана), и преговора са председником Републике Српске, господином Р. Караџићем, ни једна Српска глава, као ни живот, није изгубљен. Али нажалост од нашег захтева, не би ништа.?! Јер ја и Зец, са још неколико наших сарадника и побуњеника, бијасмо ухапшени и завршисмо као затвореници у затвору у Фочи. А како смо прошли у тамници, као вође побуне, то знамо само ми, и они, који су нас ислеђивали.
А како прођосмо сви заједно, по завршетку рата у БиХ, као народ у Републици Српској, а посебно борци, који су са нама судјеловали у тој Септембарској побуни, `93. године.
По мени, веома лоше. Јер многи од бораца, нажалост, нису дочекали завршетак рата, многи су часно и храбро, изгинули за Републику Српску. А ови преживјели, сада гледају ово зло, против којега се ми те `93. године, побунисмо. И обично ме, ти саборци питају, када сам у Бања Луци, свом граду рођења и одрастања: „Профа, хоћемо ли опет правити побуну“.?!
На шта им обично одговорим: „Е, да онда (`93.), би памети и правде, ови лопови и дезертери, никада не би водили Републику Српску, нити би ико од њих,
имао икакву функцију “..! А о некој новој побуни, која би се извела у овим мирнодопским, а не ратним условима, нека одлучи народ, са неким новим и млађим вођама.
Јер сам ја, са своје стране, а са своја два рођена брата, (покој им души, а сва тројица смо учесници, отаџбинског рата), за Републику Српску, дао све, њих двојицу, и још приде себе. А да при томе, нисам забушавао, нити се извлачио, већ напротив, одрађивао сам и немогуће, не штедећи себе, а ни сaборце, о чему они, и данас сведоче. А поготово, о моме понашању и томе, како сам све добијене задатке, па и моје самоиницијативно учешће у “Септембарској побуни”,одрадио поштено. Све ово, о чему приповедам, је тужно, јер из историје, која нам се стално понавља, не научисмо ништа. Зато себи рекох, ајде из ове туђине (а у њој сам од 2000.године, јер за мене у Р. С. не би никаквог посла), посведочи, о истини и збиљи, коју би неко, најрадије сакрио. Јер су му трагови: лоповски, профитерски и издајнички.
Милосав Миле Кнежевић: О УНИЖЕЊУ БОРАЦА
Е зато код нас Срба, борци и јесу унижени, обесправљени и растјерани, како би се олош, тајкуни, ратни профитери, издајници, дезертери и полуполитичари, могли ширити и пљачкати државу, као и оно друго, народно благо. А да при томе, за то дрско и злочиначко понашање, никоме и никада, ни зашта, не одговарају. И док то народ не види и не схвати, нема нам никаквог побољшања, напретка, а нити правде.
С поштовањем, Милосав Миле Кнежевић.
