Снаге НАТО-а (САД, Енглеска, Италија, Мађарска и Словенија) су 1. априла 2004. године у потрази за првим председником Републике Српске, др Радованом Караџићем упали у парохијски дом православне цркве Успеније пресвете Богородице у Палама.
Упад је више личио на потрагу за терористима и њихову ликвидацију, јер су прво минирали врата парохијског дома, а потом је кренуло брутално пребијање свештеника Јеремије и његовог сина Александра. Ушли су кроз прозоре разваљујући све пред собом. Јеремијину супругу војници су затворили у спаваћу собу, а њега и његовог сина Александра почели су брутално пребијати. Александар се је тада опорављао од операције жучи, а после дивљачких удараца војника НАТО брзо је пао у кому. Свештеник Јеремија је јецао и урликао од болова молећи војнике да престану. За сво то време његову супругу чували су војници са упереном пушком у њу, а која их је молила да приђе у несвесети лежећи непокрентом претученом сину, свега 3-4 метра од ње. После сат времена бруталног пребијања и малтретирања породице Старовлах војници су стали са бруталним иживљавањем.
Из претходно изложеног очито је да акција НАТО снага није било хватање „хашких бегунаца“ јер тада нису претраживали друге просторе у парохијском дому и око њега, те ни цркву поред дома, те се изводи закључак да су мета њиховог напада били православни хришћански свештеници са својим породицама.
Из НАТО-а су поручили да су деловали у оквиру свог мандата деловања, а тај мандат је свештеника и његовог сина готово коштао живота. Од последица премлаћивања Александар Старовлах је остао 100%-тни инвалид и доживотно осуђен на туђу негу и помоћ.
Тада Високи представник Педи Ешдаун (познат и по томе што се је 1998. године сликао са терористма ОВК са калашњиковим у руци те им поручио да не брину јер ће им допремити оружје којим ће убијати Србе) је оправдао овакву акцију НАТО снага, те и то да је Република Српска сама крива за то јер не сарађује са Хашким трибуналом.
Портпарол НАТО-а Дерек Чепел је изјавио да они очекују отпор при свакој љиховој акцији:
Када ми спроводимо операције које су усмерене против особа које су оптужене за ратне злочине ми очекујемо отпор од таквих особа. Ми као војна институција морамо имати пропорционални одговор на отпор који очекујемо.
Међутим, сав „отпор“ који је био пружен са друге стране је свештеничка породица Старовлах на спавању.
Припадници НАТО снага су тада нанели тешке физичке повреде опасне по живот тврдим предметима и механичким оруђем, а те повреде су оставиле трајне тешке психичке и физичке последице по здравље Старовлаха.
Данас се пред Судом БиХ води судски процес накнаде штете, а којим је породица Старовлах тужила БиХ јер је НАТО правно недодирљив и „не може“ одговарти за своје постуке, а то произилази из чињенице јер је БиХ потписала Споразумом о сарадњи који припаднике НАТО-a ослобађа од било какве одговорности, па тако и.за брутално премлаћивање Јеремије и Александра.
Адвокат породице Старовлах Миљкан Пуцар je поводом овог судског процеса изјавио:
Чињеница је да је Александар у то време имао 29 година, завршио факултет и почео радити, а данас му је потребна туђа нега и помоћ са веома тешким последицама за живот. Мислим да ћемо успети да нађемо неко решење јер је за породицу Старовлах најбитније да се то реши договором, да се овај поступак већ једном оконча јер свако суђење за њих представља додатну трауму.
Оправдање овакве акције главнокомандујући НАТО-а Вирџил Пакет је објаснио тиме да они имају мандат да приведу „хашке бегунце“:
У свом мандату у БиХ они (НАТО) нису одговорни ни једној институцији у БиХ те стога не могу сносити никаве санкције нити се против њих могу улагати жалбе и кривичне пријаве.
И поред тога што ће породица Старовлах добити „сатисфакцију“ пред судом, НАТО снаге премлаћују, не једном, ослобођени икакве одговорности, а сву штету коју су причинили и чине плаћа становништво Републике Српске и Федерације БиХ. Није ли превише?