Године 1999., буквално у току првих дана агресије отпутовао сам на службени пут у Југославију. Београд је бомбардован сваке ноћи. Морао сам да идем околним путевима – прво до Будимпеште авионом, а затим аутомобилом кроз Мађарску и Војводину. Оно што сам видео у Новом Саду није могуће заборавити – сви мостови на Дунаву су били уништени. Разговарао сам тада о томе с новинаром и историчаром Милованом Дрецуном.
Данас је он посланик у српском парламенту, налази се на челу Комитета за Косово и Метохију.
С војне тачке гледишта није било разлога за рушење мостова у Новом Саду. Не искључујемо могућност да је НАТО планирао копнену операцију у Србији из правца Мађарске. И зато су, очигледно, одлучили да одсеку Југословенску војску од овог дела земље. Ипак, главни циљ бомбардовања Новог Сада било је да се улије страх и трепет мирном становништву Војводине. У Бриселу је планирано да се сломи дух цивилног становништва и војске СРЈ. Рушење мостова на једној од главних европских речних артерија, Дунаву, није имало смисла. Желим да кажем да се овде није налазила велика акумулација наше војске. Међутим, НАТО је одлучио да уништи и мостове и фабрику нафтних производа у Новом Саду. А што је главно, требало је нанети што већу штету екологији, уплашити људе и у перспективи учинити становништво болесним
А због чега је било потребно рушење моста „Слобода“?
Овај мост повезује централну Европу с Балканом, с јужним делом старог континента. Поновићу да за рушење овог моста није било никакве здраве логике. Овај мост није био ни војни, ни стратешки објекат. Још је врло важно то што су очигледно желели да нас одсеку од међународног саобаћаја. Али, у то време су се људи просто плашили да путују овуда. Пут ка Мађарској ме био пуст. Чини ми се да су војна лица у Бриселу желела да учине да дуго времена не можемо да обновимо наше мостове како би економска блокада Србије трајала што је могуће дуже. Осим тога, мислили су и да становништво Србије треба да схвати да је НАТО моћ и сила против које се не може ратовати. Треба му се покорити. И зато су осим мостова уништавали наше термоелектране, водоводни систем и остало.
У операцији „Милосрдни анђео“ учестовале су Европа и САД. Да ли је Брисел намеравао да заустави овај рат?
Сама агресија је била незаконита и НАТО је применио огроман број војне технике против нас. Док нас је у марту бомбардовало свега 370 авиона, у априлу и мају је учествовало већ 1200 авиона. На малом ваздушном простору авиони просто више нису знали куда да лете. За свега 78 дана рата обављено је преко 26 хиљада авионских летова. Од тога је било 19 хиљада борбених авиона. Употребљено је 37 хиљада ракета и различитих бомби. Све оне су имале 23 хиљаде тона врло опасних експлозивних материја.
Међутим, НАТО је највише бомбардовао цивилне објекте – обављено је две хиљаде авионских напада на 900 цивилних објеката. На Косову су авиони алијансе уништили само 7 тенкова Југословенске војске, али су притом „херојски“ бомбародвали 370 индустријских објеката. И то објашњава главни циљ овог рата – наношење огромне штете становништву Србије и Црне Горе. Бомбародване су фабрике, болници, возови с мирним грађанима, мостови на којима су се налазила деца, цркве у којима су се људи окупљали на празник. Значи, требало је убити морални дух људи.
Највећу трауму од овог рата доживели су деца и омладина. То је веома утицало на њихово физичко и психичко здравље. Сломљено је, уништено је здравље наше нације. Вода, ваздух и шуме су затровани. Сад, 14 година касније, осећамо ове последице. И још је код нас, Срба, пострадао морал. Данас не можемо тако активно да се супротстављамо америчком утицају, америчком упаду у наш живот.
У пролеће 1999. године имао сам прилике да излазим у директан програм „Гласа Русије“ по 5 пута дневно. У Русији и у свету врло будно су праћени догађаји на Балкану, требало је стално информисати аудиторијум о томе како је ових 78 дана и ноћи живела и како се бранила мала Србија која је кажњавана због Косова. А данас се Европа и САД труде да се не сећају далеких година и немилосрдног „Милосрдног анђела“.
