У Бриселу и НАТО-у су се надали да ће Србију брзо бацити на колена и сломити дух непокорног српског народа. Међутим, до тога није дошло. Југословенска народна армија и њена ПВО су надмудрили стратеге НАТО. Ђорђе Аничић се сећа:

Агресија је почела 24. марта у вечерњим сатима. У првом нападу , на Југославију је учествовало више од 650 авиона. У почетаку, ракетирана су командна места и ПВО инсталације војске Југославије. Они су намеравали да у првим сатима нанесу најзначајнију штету нашој војсци. Међутим, то се није десило. НАТО команданти су схватили да ће уништење југославенске ПВО ићи много теже. Зато је била основана специјална ваздушна бригада, коју је чинило 150 савремених авиона намењених за уништење система противваздушне одбране Београда. У то време, имали смо неколико десетина система САМ-3 – ракетна технологија треће генерације. Авиони НАТО-а су већ припадали 6. генерацији.

Можете замислити каква се сила обрушила на народ Србије. Скоро цела Европа и САД, што је од прилике 600 милиона људи, су кренули у рат против једне мале земље са популацијом од само 10 милиона људи. То је била демонстрација снаге НАТО- од одбрамбеног савеза, он је одједном постао агресор. То је била увертира, пре него што су нам отели Косова. Сваким даном се број авиона, који су учествовали у рату против нас, повећавао. Али, НАТО није успео да уништи наш систем противваздушне одбране. Ми смо се трудили да пружимо достојан отпор. Често смо мењали наше позиције, обмањујући непријатеља, терајући га да води рат не само ноћу него и дању. При крају агресије, из ваздухопловних база НАТО, сваког дана је полетало више од 1.000 авиона. Овакав начин одбране земље је омогућио државном руководству да добије на времену и довео до тога да косовски Албанци и њихови западни покровитељи одмах не изађу из састава Југославије. Тако НАТО није успео да разбије Србију и баци је на колена. Мир је био закључен под условима Београда и на Косову нису ушле НАТО трупе већ мировне снаге под заставом УН.

Американци дуго нису желели да говоре о томе, да је мала Србија, са својом, како су они тврдили, застарелом војном опремом, успела не само да преживи свих 79 дана агресије, већ и да нанесе значајну штету Пентагону. Управо је бригада пуковника Ђорђа Аничића оборила F117-A. Питао сам га шта су још успели да оборе у пролеће 1999?

Наш а 250ракетна бригадаје оборила три авиона, које су непријатељи признали, и још два које НАТО званичници нису документовано потврдили. Трећег дана рата, 27. марта, у 20 сати 42 минута, била је погођен посебно чувани авион, направљен по „стелт“ технологији, F117. У америчким ваздухопловним снагама се налазило 59 таквих летелица. Планирано је било да ће управо F117 бити главни мотор америчке војске до 2025. Тако су планирали у Пентагону. Такође смо оборили и F-16CG. Пилот тог авиона је учествовао у рату у Персијском заливу и у другим већим ваздушним операцијама САД. Међутим, успели смо да прекинемо његову успешну серију летова. То се десило у ноћи 1. на 2. мај. 19. маја смо погодили В2А. Овајоштећени авион се срушио у близини Србије, на територији Хрватске. Током читава три месеца рата, успели смо да погодимо још један F117, који је,задобивши оштећење, стигао у Босну, где се спустио на једном од аеродрома. Постоје сведочанства људи, професионалаца, који сведоче да је још један „стелт“ био погођен од стране наше ПВО. Управо смо ми успели да нанесемо значајну материјалну штету Американцима. Они су много рачунали на „стелт“ и намеравали да га продају широм света. То су биле наруџбине од стотине милијарди долара, али су после 1999 сви бизнис-планови пали у воду. Купци су отказали. У марту 2008, F117 је био повуче низ службе.