Београд – Београд има још адута које би могао да потегне у преговорима са Приштином, али је проблем то што они не могу да се искажу док се у косовском питању прихватају диктати. Када Србији не би било примарно да задовољи захтеве Запада, она би у косовском питању располагала и знатном подршком у свету за свој став обавезе поштовања међународног права. Овако позицију Београда види професор Леон Којен, посматрајући је са искуством некадашњег директног учесника у преговорима о статусу Косова, као тадашњи саветник председника Републике, позиције са које се сам повукао.
У разговору за наш лист, професор Којен објашњава и зашто је евроскептик у политичком, али не и у културном и цивилизацијском смислу и тврди да функционери ЕУ траже да се Србија у најкраћем року добровољно одрекне свега што још има на КиМ, а Срби на северном Косову препусте судбини.
Нова платформа о КиМ, која чека ”оверу” посланика, различито се оцењује – једни јој пружају шансу, други је сматрају лепо замишљеном али нереалном, по трећима она је ”реметилачки фактор”. Како ви гледате на њу?
Једини засада доступан текст Платформе је нацрт који је државни врх предочио јавности као заједнички документ да би га се премијер Дачић дан-два касније делимично одрекао. Зато још тачно не знамо какав ће се текст Платформе наћи пред посланицима. Али јасно је око чега је у основи избио спор. То је став из нацрта Платформе да би Влада Републике Србије требало да одустане од даљих парцијалних договора са приштинским институцијама у оквиру ”техничког дијалога”, јер би то ”водило промени стања на терену у корист” Албанаца и ”слабљењу преговарачке позиције Србије”. Платформа ће значити стварну промену косовске политике у односу на оно што је чињено у време Тадића и ДС једино ако бар нешто од овог става остане и у њеном коначном тексту.
Зашто управо овом ставу придајете такву важност?
Као посредник у том ”техничком дијалогу”, ЕУ је јасно ставила до знања шта види као његов циљ: Србија треба да се у најкраћем року добровољно одрекне свега што још има на КиМ и самим тим фактички призна независно Косово. Договори Борка Стефановића већ су доста учинили у том правцу: успостављена је граница између Србије и покрајине, Србија је прихватила да Срби који живе у покрајини могу да ваде нека неопходна документа само као грађани независног Косова… Функционери ЕУ, од Кетрин Ештон до Венсана Дежера, траже да у следећих месец-два тај процес фактичког признања буде окончан.
Зашто мислите да би наставак ”техничког дијалога” у Бриселу могао довести до фактичког признања независног Косова?
Ја се, наравно, надам да до тога неће доћи. Али ЕУ очекује од Србије, и то њени функционери отворено кажу, да Дачић 17. јануара у Бриселу бар у начелу пристане на укидање легитимних српских институција у четири општине северног Косова, као и на предају Албанцима важних привредних ресурса који се тамо налазе. Ови далекосежни уступци доводе у питање даљи живот Срба на северном Косову и ни по чему нису ”техничког” карактера. Њима би Србија заиста показала да прихвата независну албанску државу, која има право да на територији КиМ уређује ствари по свом нахођењу.
Хоће ли у преговорима о северу КиМ, најављеним за 17. јануар, Брисел и Приштина пристати да се српске ”паралелне институције” трансформишу онако како то предвиђа Платформа?
Ја сам лаик у уставноправним стварима, али не видим с којим би то овлашћењима премијер Дачић 17. јануара могао да се сагласи са укидањем легитимних институција наше државе на територији покрајине или да пристане на њихову замену другим институцијама ван правног поретка Републике Србије. Остављајући уставноправно питање по страни, сам западни назив ”паралелне институције” показује да могућност коју помињете није реална. И Европљани и Американци увек су захтевали безусловно укидање српских институција на северу покрајине и успостављање албанске власти на том подручју као једино легитимне. Другим речима, од Београда се тражи да Србе на северном Косову препусти њиховој судбини, уз уверавања да неће имати чега да се плаше на ”демократском” и ”мултиетничком” независном Косову.
Залажете се за повратак преговора под окриље УН. Колико је тако нешто реално када у СБ УН седе три сталне чланице које су признале независно Косово?
Не мислим да Србија треба само да затражи такве преговоре, па да их УН организује. Али не треба заборавити да у косовском питању на Србију гледа са симпатијама много земаља, међу којима су и две сталне чланице СБ УН, Русија и Кина, као и читав низ великих и утицајних држава (Индија, Бразил, Аргентина, Мексико, Индонезија, Јужноафричка Република, Нигерија, итд). Независно Косово суштински је западни пројект, а доба када је Запад доминирао у УН одавно је прошло. Исто је тако важно да је решење косовског питања потребније косовским Албацима него Србији.
Шта вас наводи на такав закључак који се овде не среће често?
Довољно је погледати положај самих косовских Албанаца. Њима се годинама причају бајке о светлој европској будућности, а стварност у којој живе је економско безнађе, социјални хаос и правна несигурност једног полукриминализованог друштва. За њих нема изласка из те ситуације док не реше питање свог односа са Србијом, јер ће све дотле они суштински бити део једног 1999. започетог а још увек недовршеног посла. А то значи да ни економски ни политички нико у њих дугорочно неће хтети ништа да уложи.
Мислите, дакле, да Београд има још адута који би му омогућили да преговоре са Приштином оконча тако да не буде потпуни губитник?
Проблем је само у томе што ти адути не могу да се искажу док се у косовском питању прихвата диктат из Брисела, Берлина и Вашингтона који од Србије траже да на Косову обави оно што НАТО није доспео да уради 1999. године. Када Србији не би било примарно да задовољи захтеве Запада, она би у косовском питању располагала и знатном подршком у свету за свој став поштовања међународног права, и ослонцем који представља чињеница да још политички контролише северни део покрајине, и преговарачком предношћу која се састоји у томе да је косовским Албанцима решење конфликта потребније него нама.
Евроскептик сте. Да ли је то само због захтева ЕУ везаних за КиМ или за то има и других разлога?
Ја сам евроскептик у политичком, али не и у културном и цивилизацијском смислу: ово друго би значило непотребно се одрећи доброг дела вредности наше сопствене традиције. Међутим, за политички евроскептицизам има више основа него икада раније, јер је сама ЕУ последњих година у дубокој кризи, изазваној огромним финансијским тешкоћама многих држава чланица. У овом тренутку нико са сигурношћу не може рећи хоће ли ЕУ за 10 до 15 година уопште постојати, ни ако буде постојала како ће изгледати. Када Србија, измрцварена безбројним уступцима, негде око 2025. најзад можда и закуца на европска врата, под претпоставком да их уопште буде, ко зна шта ће је тамо чекати? За тако сумњиву и неизвесну перспективу трезвени политичари не би требало много да жртвују, а поготову не би смели да се непромишљено одричу свега што Србија још држи на Косову.
Ни политички ни економски свет данас није само Запад
Сагледавајући однос Србије и Европе, патријарх Иринеј каже да ”знамо колико Европа значи за нас, као што делимично и ми нешто значимо за Европу”. Због чега се Брисел одлучио за такав однос према Београду у којем је слабо видљиво шта Србија значи Европи?
У политици се, нажалост, мора бити реалиста. Историјски, културно и духовно Србија има место у европској историји, али то ништа не мења на чињеници да ЕУ, која данас представља велики део Европе, има далеко мање разумевања за Србију него за косовске Албанце. Европске земље су, заједно са САД, напале Србију и силом оружја запоселе покрајину, невољно пристајући на Резолуцију 1244 СБ УН која потврђује суверенитет наше земље над КиМ као на прелазно решење. Бар од времена Ахтисаријевог плана, јасно је да ЕУ, као и САД, подржава независност Косова, а све дилеме о њеној тобожњој ”статусној неутралности” отклоњене су недавном одлуком бриселских установа да се приступи склапању Споразума о стабилизацији и придруживању са Косовом. Када су околности такве, не треба тежити неостварљивом разумевању и савезништву са Западом и ЕУ, него трезвено тражити друга решења. Ни политички, ни економски свет данас није само Запад, како би човек помислио читајући разна гласила ”друге Србије”.
