Михајло Пупин (4. октобар 1854 – 12. март 1935) је био научник, проналазач, професор на Универзитету Колумбија, носилац југословенског одликовања „Бели орао Првог реда“ и почасни конзул Србије у САД.
Био је један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Такође је добио и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Од пашњака до научењака“.
Током свог научног и експериметалног поставио је темеље на пољу телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, као и рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Његово најважније, најславније откриће су били Пупинови калемови због чега се њему у част процес коришћења тих калемова у телефонским разговорима на великим раздаљинама назван пупинизација.
Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Француске академије наука, Српске краљевске академије, председниук Њујоршке академије наука, председник америчког Савеза за напредак науке и почасни доктор 18 универзитета. По њему је поред осталог добио име и београдски институт који се од 1946. године зове Михајло Пупин.
Рођен је у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банатској војној крајини која је тада припадала Аустроугарској монархији. Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин, чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара. Основно образовање је стицао најпре у Српској вероисповедној основној школи, а потом у Немачкој основној школи у Перлезу. Средњу школу уписао је похађао у Панчеву и већ тада се истицао, био је одличан ученика, због чега му је додељена стипендија захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.
Због активности у покрету Омладине српске која је у то време имала сукобе са немачком полицијом, морао је да напусти Панчево. Године 1872. одлази у у Праг, где је, захваљујући стипендији из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда. Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој 20. години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.
„Када сам се искрцао пре четрдесет и осам година у Касл Гарден, имао сам у џепу свега пет центи. И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија. Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита.
У њој је било мање шљива, а више коштица! А да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим, вероватно на сличне ствари, а борба за опстанак која ме је очекивала остала би иста. За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све тешкоће са којима ће се сукобити.
У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик. Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија колеџу у Њујорку где је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике.
Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове. Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом је дошао у Велику Британију (1883-1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући стипендији за студије математике и физике. Након тога уписује студије експерименталне физике на Универзитету у Берлину 1885. године код чувеног професора Хермана фон Хелмхолца, а 1889. године брани докторску дисертацију из области физичке хемије на тему: „Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“.
Током боравка у Берлину 1887. године, одржана је чувена седница Друштва за физику на којој је први пут објављено историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетне таласе. Седницом је председавао фон Хелмхолц, тадашњи Пупинов ментор. Пупинов савременик је такође био и чувени научник Кирхоф, заслужан за откриће два основна електротехничка закона (Прво и друго Кирхофово правило). Пупин је похађао Хелмхолцова предавања из експерименталне физике и предавања о теорији електрицитета и магнетизма код Кирхофа и изводио практичне радове у лабораторији под Хелмхолцовим и Кунтовим руководством, професора који су у то време били изванредни научници.
Наш научник је каријеру наставника на Универзитету Колумбија почео 1889. године где је радио пуних 40 година (до 1929).
Постао је редовни професор 1901. године. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена. Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу 1892. Као резултат тога, Пупин је пронашао електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.
Године 1896, након што је Рендген 1895. објавио свој проналазак Х-зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.
Пупинов најзначајнији проналазак је „Пупинови калемови“ (1896) којима је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.
„Да не би местимично оптерећени вод дао рђаве резултате у телефонији, треба да релативна честоћа калемова износи најмање десетак калемова по таласној дужини, рачунатој за средњу телефонску учесталост“.
Решавајући проблем, кренуо је од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој[7]), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај. Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.
Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899. развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радиотехника.
Када су САД ушле у Први светски рат 1917. године, Пупин је на Универзитету Колумбија организовао групу за истраживање технике откривања подморница. Заједно са својим колегама, професором Вилсом и професором Моркрофтом, извршио је бројна испитивања у циљу откривања подморница у Ки Весту и Новом Лондону. Такође, вршио је и истраживања за потребе успостављања телекомуникације између авиона. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за аеронаутику. За овај рад добио је посебну захвалницу америчког Председника Хардинга.
Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година пошто је она преминула од тешке упале плућа. Читав живот је памтио и цитирао речи своје мајке које је навео и у аутобиографском делу:
„Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију – очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса. Знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе“.
Током живота је објавио око 70 техничких чланака и извештаја и 34 патента. Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон у Бронксу.
