И ДА СЕ АМЕРИКА ИЗВИНИЛА ЗА 1999 ЗВАНИЧНО, А НЕ БАЈДЕН, ИСТИНА О АГРЕСИЈИ БИЛА БИ ИСТА
- Избегавање америчке и НАТО одговорности за распад Југославије, грађанске ратове и ужасно бомбардовање Србије и Црне Горе, коначно и отмица Космета, само је покушај скривања истине о стратегији и циљевима те њихове хегемонистичке политике
- Британски принц Чарлс дочекан је у Србији краљевски, али зашто му није речена истина да актуелни односи Лондона и Београда нису онакви каквим су представљени – пријатељски? Зар пријатељи једни друге бомбардују? А то што је Британија уобличавала и гурала изразиту антисрпску акцју за пријем шиптарског Косова у Унеско – је ли и то пријатељски?
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
НАРОДНА, пословична мудрост каже да шути с рогатим – не може. Али, шта да се ради – ако мора?
Да сагне главу и клекне – Србин неће, па, како буде. А, бивало је – болно и, углавном, успешно…
А, сада, у ово ново доба, кад се суочи, обично, са јачим – има ли Србин неку тактику? Примећена је, мада се баш и не скрива, нека, назови, модернизација – прескаче се, скрива или прећуткује оно што је тешко, незгодно, загонетно, наизглед нерешиво. У складу са српским – инатом. Па, нек кошта шта кошта! А, не бива добро…
На дан 17-годишњице злочиначког НАТО бомбардовања Србије, прошлог четвртка, 24. марта, ништа се није ново догодило у односу на претходне године. Исто је питање – шта је мотивисало америчке силнике и њихове НАТО пратиоце и послушнике, укупно из 19 земаља, да 78 дана, крстарећим ракетама и урањумским бомбама убијају све што се могло убити, од беба до стараца, да руше све највиталније објекте, од мостова до болница, да трују српску земљу отровима чије зрачење и сада разара здравље људи, посебно жена и деце, и ко зна до када ће…
Није брука, вероватно највећег светског силеџијства само у бројкама – л9 блоковских на једну земљу, нити у сили и техници – као маљем на иглу и аутоматском пушком на прут, већ у изостанку одговора на само једно, неизбежно питање – зашто?
Зашто тако насилнички, против угледне и дотад пријатељске земље, и то без ичијег одобрења из свету, на пример Савета безбедности УН…
И, све то и још много сличног, и тежег чак, без икаквог изазова српске државе, чак и без ичије помоћи, ни Русије, оне Јељцин-Козирјеве, изгубљене у бруци какву, никад, ваљда, у историји није доживела, не макар према историјски блиској Србији…
На питање од једне речи – зашто? – могући су разни одговори, али само један, такође од једне речи, подразумева пуну истину, смештену у ружној именици –агресија. (Тачка, како популарно кажу политичари, следећи њиховог идола, Вучића. Опет, тачка.) …
Питање од једне речи, и одговор такође од једне речи, синтезе су безграничног броја разноликих објашњења, праве и богате збирке различитих интереса. Е, чим интереси стигну на ред, углавном је то судар противуречности којима су Срби склони. На жалост, и неки наши, и то познати политичари, и ових дана, као пре две деценије, обогаћују те противуречности – неки гласно, а неки – ћутањем.
Оба ова израза – гласност и ћутање – видела су се, пре неки дан, у једном драстичном примеру.
Лидер ЛДП, Чедомир Јовановић, 17-годишњицу НАТО агресије дочекао је оценом да је “бомбардовање последица Милошевићеве неодговорне политике”, а његов садашњи изборни партнер, Борис Тадић, бивши председник Србије и оне велике ДС, изјаву свог новог партнера пропратио је – ћутањем!
Ни он, а ни други српски лидери нису реаговали ни на изјаву новог председника Косова, Хашима Тачија, који оцењује да је НАТО “кампањом бомбардовања против Милошевићевог режима” спречило хуманитарну катастрофу, па је зато “захвалан својим савезницима”. ..
Критичка бујица, из земље и света, збрисала је, међутим, ове и овакве љигаве и шпекулативне комбинаторике. Најпрецизнија је, бесумње, опсервација руског амбасадора у Београду, Александра Чепурина, који је прецизирао да је НАТО “извршио стравичан и бахат злочин”, најкрвавији у Европи после Другог светског рата:
“Погинуло су хиљаде људи – већином цивили, жене,деца… Уништена је инфраструктура, куће, мостови… Нанета је огромна штета српској привреди”…
Прецизан је био и лидер Слободарске партије Аустрије, Хајнц-Кристијан Штрахе, оценом да је “НАТО прекршио међународно право, спроводећи пре 17 година операцију под лицемерним именом “Милосрдни анђео”…
Други западњаци, загледани у бомбе, нису видели ништа, мада је “прогледао” амерички потпредседник Бајден, који је у телефонском разговору с премијером Вучићем изразио жаљење за цивилним жртвама од УСА бомбардовања… Иако је форма незванична – телефонски разговор, а не саопштење и слично – није се код нас јавно скривала вредност чињенице да се ово жаљење ( само) за српским цивилним жртвама први пут чуло из америчког строја, оних који су их убијали…
И да је све било другачије, званично и целовито, наша оцена о САД-НАТО злочину не би могла да се помери ни милиметар. Агресори су разбијали Југославију, сву своју рушилачку моћ употребили су да, на све начине, савладају и унаказе Србе, у Србији, Хрватској, БиХ и другде. Отели су вечно српско Косово и Метохију, где су изградили џиновску војну базу Бондстил, уперену према, нафтом богатом, Средњем истоку и северу Африке, а посебно руским драгоценостима, на Кавказу и џиновском Сибиру.
Србија се, тако, нашла на једном од праваца – вераоватно најважнијег – америчког геостратешког пројекта освајања и контроле света, у условима униполарног међународног распореда, установљеног после рушења Берлинског зид и распада Совјетског Савеаза и Варшавског пакта…
Избегавање америчке и НАТО одговорности за распад Југославије , грађанске ратове, ужасно бомбардовање Србије и Црне Горе, коначно и отмица Космета, само је покушај скривања истине о стратегији и циљевима те драстичне хегемонистичке политике, коју потврђују и рушилачке интервенције на Средњем истоку, посебно трагичне у Ираку и особито у Либији…
Значајна димензија те политике, посебно важна за Србију, па и балкански регион, бесумње је и америчка упорност, не само да оправда агресивно кршење територијалног интегритета и суверенитета Србије – отмицом Косова и Метохије – већ и непоколебљивим ставовима у корист албанског сепаратизма и на штету основних људских и политичких права Срба и државе Србије. Ту се стиже и до тешког сазнања да агресори на Србију истовремено руше све принципе и целу основу међународне заједнице, написану у Повељи УН.
Упорност и интензитет такве политике видели су се ових дана у значајним догађајима, а најдиректније везаним за Србију – посети британког принца Чарлса нашој земљи и хашкој пресуди Радовану Караџићу. Оба случаја су погодна за целовито и детаљно објашњавање односа Србије са Великом Британијом и САД, па и целим Западом, али и за одмеравање доследности, начелне и прагматичне, српске политике, и према њима и глобално са међународном заједницом…
Принц Чарлс је у Србији дочекан краљевски, како доликује будућем британском краљу. И, он се понашао краљевски, тако да на све што је радио у Србији никако не могу да утичу неки пропусти које само може да имплицира његова посета и површан или намеран посао оних који су припремали боравак Његовог Величанства у Србији.
Зашто није, на пример, речена истина да актуелни односи Лондона и Београда нису онакви каквим су представљени – пријатељски. Зар пријатељи једни друге бомбардују? А Британија, недавно, уобличава и гура изразиту антисрпску акцју за пријем шиптарског сепаратистичког Косова у Унеско – је ли то пријатељски? А ко је махао заставом на челу колоне која је хтела да у УН докаже да је Србија припремила и извела геноцидну акцију Сребреници – опет, наравно, Британија.
Коначно (а, није, има тога још), једва је процурило да ће британски суверен, на крају балканске турнеје, посетити и – државу Косово. Српска шира јавност понешто је сазнала о принчевом обиласку Призрена и сусрету с девојчицом Милицом, јединим дететом, српским, у негдашњој престоници Србије…
А, да ли се објављивање пресуде Радовану Караџићу случајно подударило са почетком НАТО бомбардовања Србије? Нису ли аранжери бомбрдовања Србије аранжирали још једнан пуцањ на Србе – 40 чак година робије, Каражићу, за недоказане злочине, мање је важно од режиране намере да се, набрајањем убистава муслимана у БИХ, не само оптуже Срби и њихов лидер у БиХ, већ да се и кривци оправдају, Американци и њихови НАТО послушници.
Мало им је и то правдање њихових злочина бомбардовања Срба, и наводно праведне пресуде Караџићу, да све што су радили и сада раде – да је све о.к. И, да је све изнуђено српским неделима!
Као да су Срби сами себе убијали – америчким ракетама!
А, сами Срби, ево како су та убиства доживели – описао је премијер Вучић, у Варварину, на л7. годишњицу ужаснг злочина у коме су, на мосту, убијена и дечица:
– Ноћ 24. марта л999. биће вечно уклесана у историју као најтежа ноћ за српски народ. Убијали су људе, покушавајући да убију Србију. Данас, 17 година касније, усправно и поносно, тужним гласом, али тихо, можемо свма да кажемо: Убијали сте нас, убијали сте нашу децу, али Србију нисте убили, јер Србију нико не може да убије…”
Може ли мала и слаба Србија боље да се носи са великим западним силама?
Срби су ових дана, и увек ће, оплакивати своје жртве. И, то је доказ да су живи и живеће – Срби и Србија. Одолевамо свим бомбардовањима. Највише нас боле – обмане и лажи. Иза њих се скривају њихови аутори. Извежбали смо се и њих да препознамо.
Извор: Факти.рс
