- Saturday, 23. November 2024.

Михаило Шашкијевић: Духови, трагови у снегу и Алојзије Степинац

Објављено: 22. фебруара 2016. - Срна Радовић

Када славимо стогодишњицу неког догађаја ми не славимо тај догађај него славимо децимални сустав.

Вјекослав Бајсић

Негде око 1950 године нека деца у некој варошици у глуву поноћ оду на таван неке куће. Запале свеће и стану да призивају духове. Неку бабу то пробуди те она када види шта се збива, уплаши се да ће духови доћи те ће јој ко зна шта направити. Отрчи у милицију и пријави долазећу опасност. Милиционари се уплаше, не толико од духова колико од њене пријаве, скупе храброст, оду на таван, децу пошаљу кући, а свеће погасе. Објасне баби да сада може мирно да спава , али она им одговори: «Загасили сте свеће, али нисте отерали духове.»

Карел Чапек је својевремено написао причу о траговима у снегу . Прича је преведена на многе језике и добро је позната школованим особама. Ти трагови нису постојали, али полицијски инспектор је био збуњен и покушао је да реши мистерију нестанка непостојећег човека који је оставио непостојеће трагове. Инспектор је на крају објаснио уплашеном грађанину да не постоји евиденција да је извршен било какав прекршај те да та цела ствар није у његовој надлежности. Да би смирио грађанина инспектор предложи да ће наредити својим људима да обришу те непостојеће трагове и да се на тај начин нико неће због непостојећег на постојећи начин постојеће узнемиравати. Инспектор предлаже да се уклони нешто што није постојеће, да би непостојањем непостојећег уклонио сваку сумњу на могући постојећи законски прекршај.

Када се Брозовија распала неком падне на памет да се Алојзије Степинац прогласи за свеца. То би значило нешто као да се пошаље допис Светом Петру да Алојзију да у рају одговарајући смештај. Рецимо стан у главној улици од око 500 квадратних метара са прозорима који гледају на Божански Престо, уз одговарајућу анђеоску послугу. Нико није знао, или није могао да схвати да Алојзије Степинац више не постоји, него постоје само његови земни остаци. Нити има раја, нити пакла, нити свеци тумарају земљом и праве чуда, нити Свети Петар размешта свеце по небесима. У питању је обично паганско празноверје међу школованим особама у времену када човечанство жели да наука господари, а не глупост и незнање.

Али нико није могао да схвати да таква ствар никоме не може ни да падне на памет, јер ако неко мисли о томе, тај онда ни памет нема, те ништа не може да падне на ништа.

То није баба у забаченој варошици, то није измишљена прича Карла Чапека. То су школовани људи у граду који је метропола, ако не баш светска, а оно сигурно балканска.

То је препорука скупа формално учених људи са потврдом самог бискупског збора и одлуком недодирљивог Светог Оца, којом се конкретизује рајско насеље у које ће кад тад бити смештени и они који су Алојзију то омогућили. Алојзије ће из захвалности касније у та насеља стрпати и оне који су њему дали тај рајски комфорт.

Неко се досети јаду те да се доведе у ред питање непостојећег, али тако да непостојеће и даље не постоји без обзира шта ко мисли и већ како ко мисли. Или можда најбоље да уопште нико ништа и не мисли. Der Fuhrer denkt fur uns. Али пошто der Fuhrer више не постоји онда сада неко непостојеће светитеље гура у нашу непостојећу памет. Једино што постоји то је наша празна глава од које би неко и могао да има неку корист. Наша глава је сада пренатрпана празнином. То чека и нашу лисницу.

Загробни живот не постоји. После смрти је мрак. После тебе остају само твоја дела, или недела и под земљом твоје иструлеле кости.

Зар неко може да помисли да људи који тако вешто и спретно баратају са тим мислима, који стварају потојеће од непостојећег немају толико памети да виде да је све то обична будалаштина која може само да послужи деци на потсмех? Ни у ком случају. У питању је нешто што постоји и то је врло значајно То што постоји је посвећено богу Мамону и златном телету. У питању је на првом месту комерцијални моменат. Колико постојећег новца ће неком ко зна где и ко зна како донети непостојећи светац. Свети Великомученик Лојзика Комерцијални.

Многе особе ће се лактати да би се нашле на постојећим платним списима за време расправе о оном што и деца знају да не постоји.

Православне и католичке цркве нису цркве него су људи сакривени иза организације. Те цркве су организације са циљем владања и самоодржавања. Организација (људи везани организацијом) има трошкове, пословање је везано, за новац. Да би организација преживела она мора да има приходе. У помоћ се призивају чудотворни свеци, рајска насеља и паклене муке. Док католици и православци желе да своја богослужења уздигну на разину светских оперских кућа, они стварно та богослужења бацају у блато богохуљења.

Колики су приходи и расходи једне праве цркве, неког црначког табернакла којег верници се састају недељом у својој гаражи?

Ван организације човек има или нема осећај љубави, љубав је смисао хришћанства.

Зашто баш Лојзика за свеца? Зашто не Крунослава Драгановића, он је починио бројна пацовска чуда. Конгрегацији за испитивање чудеса у Ватикану сада би добро дошао неки екстерминатор.

Зашто не за свеце оне који су нас стварно задужили као Јосип Јурај Штросмајер. Он је (да се зна) направио седамнаест чуда (оно што се не за то се не зна) и свако чудо је школовао, оставио чуду имовину и свако чудо је извео на животни пут. Бог је рекао Мојсију да се множимо да би нас било ко пијеска морског.