У јуну 1999. године, заједно са војним и полицијским снагама, са Косова је отишло и око 250.000 Срба, Црногораца, Рома, Горанаца и других, углавном оних којима албански није матерњи језик.
Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација (УН) 1244, Косово је дефинисано као територија под управом Уједињених нација (УН). У смислу међународног права, једнострано проглашена независност Косова 2008.године не укида такав статус.
Док Устав Републике Србије и даље третира Косово (и Метохију) као неотуђиви део територије и јужну српску аутономну покрајину, земље Западног света, предвођене Сједињеним америчким државама, Великом Британијом, Немачком и другима, признале су независно Косово, а до сада је то и формално учинило 108 земаља, још недовољно да би Косово добило столицу у УН.
Косово је постало део важних регионалних и међународних организација, од чланства у Олимпијском комитету до потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом (ЕУ), мада није прошао најновији дипломатски изазов администрације у Приштини да постане и чланица Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу УНЕСЦО, захваљујући подршци коју је Србија имала од Русије, Кине, Бразила и других земаља које нису признале Косово.
На Косову се доносе закони, уз мању или већу подршку Међународне заједнице, углавном усаглашени са стандардима ЕУ. Један од таквих је и Закон о употреби језика, који, у складу са Уставом који је настао простом инкорпорацијом Свеобухватног плана за Косово Мартија Ахтисарија у највиши правни акт, гарантује да су албански и српски службени језици на Косову, али – нису… У животу је сасвим другачије него на папиру.
Ако кренете на Косово, одмах, на административном прелазу или граничном, како га неки зову, видећете у каквом је стању српски језик. Јадном и бедном. Натписа на српском нема, а оно мало што има и што није премазано црном бојом или изгребано – искидано, није баш разумљиво. Већ свака прича о равноправности језика пада на само стотинак метара од административног прелаза или границе (како вам је воља).
Имена насељених места, улица, називи институција, лична документа, све указује на то да је од српског остало само “с”, а негде ни њега нема. Тако се Обилић зове Кастриоти или Обилиq, Ђенерал Јанковић постаде Елез Хан, Министарство трговине Министарство терговине, уместо Извода из књиге рођених, добићете “екстракт рођених”, косовским институцијама се не управља, него “менађира”, заједнице су све ређе народи и све чешће “комунитети”…. Ако имате среће, писаће вам на личној карти, на пример Петровић, а ако немате или нисте проверили на време, бићете “од сад, па надаље и убудуће” – Петровиq.
Када одете до општине или неке друге институције на централном или локалном нивоу, дочекаће вас “перманентни секретар”, “егзекутивни директор”, “саветник председеника за финансије”, (добро је да није преседник, види се да ту не раде Срби), а ако имате политичких или родбинских веза и лично “директор за менаџирање …”.
Овај надри језик, ни српски, ни албански, до скоро су користили и неки српски представници у косовским институцијама.
Сада више њих нема на јавној сцени, али је наказа од језика наставила да се шири. Катастрофални симултани преводи у Скупштини Косова сваком новом слушаоцу, после моменталног шока, бивају смешни око пет секунди у просеку, страшни око пола минуте, да би већ после тога та гласовна порука постала парадигма стварности о животу Срба на Косову и типичан пример изигравања мањинских и других људских права.
Из тих превода нико ништа не може да разуме, а најмање посланици у Скупштини Косова који не знају албански језик, а треба да гласају за или против неких важних закона, од којих зависи живот и њихове и све деце на Косову (и на Метохији).
Никаквог српског, па ни грешног или погрешног, више нема, него што има у Кабинету председника (сада председнице) Косова.
Када српски новинари који извештавају из парламента и председничких одаја протестују, тражећи не правду, него елементарне услове за рад, добијају одговор како се нема пара за боље или икакве преводиоце на српском.
Када се и нађе нека пара у буџету, нема заинтересованих, наводно. Скупштина Косова већ три пута расписује конкурс за лектора за српски језик, али нажалост, нема расположених кандидата. Можда зато што нико на српском није чуо оглас.
Зато нам текстове и законе лекторишу људи којима српски није матерњи или самозвани лектори који имају агенције, људи рођени у мешовитим браковима или се представљају као “независни експерти” за српски језик. Ужас од превода, али људи се труде, шта ћеш, мора се од нечег живети.
Свесни да има сигнификантних проблема са језиком, на Косову је основана институција која се зове “Канцеларија повереника за језике”. У тој канцеларији од шесторо заqпослених, двоје је Срба и сви контролишу службене текстове на српском, односно примену закона. Као најјачу меру, могу да опомену институцију или функционера који крши закон о равноправној употреби српског.
Резултат успешности не само те канцеларије, него читавог система владавине права на Косову, види се ако прочитате законе, дописе или Устав Косова, у коме је колегиница Јелена Петковић пронашла, веровали или не, више од четири хиљаде грешака.
То, што још увек у неким местима, као што је Ђаковица, не смете гласно да причате на српском, јер сте националиста и “отаџбинар”, како каже косовска председница, није више толико необично, али то, што текстове на српском не разумете, а српски вам је матерњи језик, то треба да забрине све нас, и политичаре, и новинаре и наставнике. Само да подсетим да реч “отаџбинар”, вероватно значи родољуб или патриота, стварно нисам сигурна, питаћу председницу, ако ме буде разумела, с обзиром да нема службеног преводиоца.
Са друге стране, наставници и учитељи, али и професори које плаћа Београд, чак и они који предају српски језик, уз дужно поштовање према изузецима, немају много времена да се баве језиком и да децу уче да српски језик има седам падежа. Њихове баке и деке знају за четири?!
“Са два смо живели боље”, рећи ће набусити не један, на пример, секретар не једне школе, поносно у не једној кафани.”И, шта нам фали?”.
Ништа, професоре, живи смо и здрави, богу хвала. Ако примам плату и од косовских и српских институција, а радим у школи, није много важно да ли сам “била у Грачаницу”, а “идем у Грачиници”. Уосталом, деца имају књиге, па нека уче сами, где су акценти и шта су гласовне промене (“макни ми се тија промена”).
Имамо ми на Косову и радио станице и неколико телевизија, које би требало да поред информисања и едукују народ како се прича српски (са мање или више успеха).
Са “ситне паре” и “велике амбиције”, медији ипак функционишу, новинари се сналазе како знају и умеју, ризикују понекад живот изласком на терен, не толико по забаченим врлетима и гудурама Косова, него по градовима. Новинаре туку у центру Приштине. Довољно је да неко из масе каже: “Овај је “шкавел” (погрдна реч за Србина)” и стампедо је креће.
Радећи посао новинара, ти људи често немају довољно времена за језичке недоумице, па храбро колеге зову на “коференцију”, а иако су били “на терен”, не стигну благовремено да пошаљу вест, јер нема струје или не ради интернет, а нафта за агрегат скупа – “куку, не питај” (чита се како пише, одвојено: не питај, “је л тако оно Вук рекаја?”).
Ћирилица протерана са Косова и Метохије (Фото: М. Каровић)
Српски језик полако нестаје са ових простора, оним стандарним се служи још по неко, а ћирилица је на Косову непожељна, комшије је гледају се са подозрењем, а код Срба је непопуларна, тј ретко се користи. Захваљујући компјутерима и интернет, српска латиница је са 30 спала на 25 слова, јер смо појели: ћ, ч, ђ, ш и ж, а и нас Срба све је мање.
* Анђелка Ћуп, ауторка текста, новинар је Медија центра у Чаглавици
Вести
Извор: Вести, Васељенска
