Стари грчки филозоф Сократ учио је своје ученике да се у потрагу за истином може кренути само онда кад се доведе у питање и анализира свако веровање које смо се до тада чврсто држали. Ако одређено веровање прође све тестове евиденције, дедукције и логике онда оно може да буде задржано. А ако не, онда се оно мора одбацити а мислилац се мора такође да запита зашто је он до тада веровао тако, као и ко или шта га је и зашто навело на то. Нимало не изненађује што се овакав начин учења нимало није свидео владајућој елити Грчке државе. Многи политички лидери одувек су покушавали да заваравају народне масе из разноразних “добрих” и “лоших” разлога. Сократу се судило за субверзију и корупцију омладине. Након тога натерали су га да попије чашу отрова и тако себи одузме живот. Никада није било лако онима који су независно размишљали! Данас, наш владајући комплекс владе и медија не убија оне који трагају за истином (додуше, још увек не). Они их једноставно етикетирају као екстремисте или параноике, а успут им униште како каријеру, тако и репутацију. За многе је једна таква судбина гора него попити чашу отрова.
Постоје наравно и они који су попустили под утицајем телевизијских и других експерата и пали у хипнотички транс, јер сматрају ове за ауторитете којима треба веровати. Ненавикнутим на то да сами размишљају својом главом, не постоји истина која може да наруши њихова предубеђења и кондициониране реакције. Такви ће чак негирати и оно што виде својим властитим очима. Индивидуе које су тако кондициониране могу само да као папагаји понављају мишљења која су им сугестијама споља, имплантирана у њихову свест. Последица тога је да су милиони мозгова данас редуцирани на интелектуални ниво једног ЦД плејера који врти један имплантирани диск, дизајниран од спољних сила којих овај уопште није ни свестан. Они онда постају жртве психолошког стања познатог као “Леминг Синдром”. Леминзи су мали глодари познати по томе што прате један другог кад се строваљују са планинских литица у амбис. Лемингарство је један подмукли психички феномен који је присутан код већине сисара, а може се приметити како код обичних људи тако и код најобразованије интелектуалне елите.
Лемингарство није интелектуални феномен – него психолошки, и због тога ни једна социо-економска класа није успела да остане имуна његовом задављујућем ефекту. Универзитетски професор може да буде леминг исто толико колико и модом опседнута тинејџерка. Први слепо прати последњу теорију која је “у тренду”, док ова друга само прати последњи модни стил. Да ли има неке разлике? Ниједно од њих двоје не може да се одбрани од силе природе. Сила стапања појединца са својом социјалном средином може да буде несавладива.
За човека – леминга, логика која стоји иза неке мисли није битна толико колико је битан ауторитет или популарност онога ко је износи. Човек се као и леминг социјално понаша, а другачије ни не може. Природно, свака индивидуа мора да има ту особину, јер у супротном не би се могао подузети ни најмањи корак према људској цивилизацији. Лемингарство је једна потребна социолошка особина за очување друштва, један урођени инстикт код већине људи. Међутим, као код свих природних феномена и тај се може користити у штетне сврхе. Исти леминг ефекат који омогућава масама у једном праведном друштвеном систему да направе један заједнички напредак, може истовремено у једном неправедно вођеном друштву, да учини масе неспособним за објективно расуђивање.
Негирање и ниподаштавање за леминге је фундаментални одбрамбени механизам који они користе не само ради своје заштите од неугодне стварности, него и да потврде своју лојалност својим претпостављенима. Њихова веровања и ставови морају по сваку цену да буду на “правој” страни. Леминзи једноставно не могу да поднесу терет одговорности, или нелагодност у друштву, која иде заједно са тим кад човек почне да размишља независно од осталих. Они су једино способни да понављају оно што чују на телевизији или прочитају у новинама. Леминзи не само да ће користити сву своју енергију да се заштите од утицаја који могу да промене њихове догме, него се неће либити ни да нападну оне који доводе у питање њихова веровања. Леминзи се ужасавају од помисли да их неко назове екстремистима или теоретичарима конспирација. Оно што је иронично, исти ти леминзи који исмејавају све конспиративне теорије први су који прогутају најбесмисленије теорије које се могу замислити, кад су ове презентиране од стране владе и режимских медија!
Бити неинформисан не значи истовремено бити леминг. Свако може бити преварен. Човек не треба да се стиди уколико је погрешно информисан. Али перзистирање на погрешном начину размишљања и доношењу закључака, чак и у случају кад смо изложени непобитним доказима и логици, онда је то крајњи степен лемингарства. Има пуно оних којима њихов интелектуални капацитет једноставно не дозвољава да се ослободе овог феномена. Међутим, племенитост карактера је кад можемо сами себи признати да смо до сад били преварени, а унутрашња снага је суочавање са чињеницом да смо затвореници једног глобалног азила намењеног за лудаке. Оне индивидуе које могу да се морално и ментално ухвате у коштац са овом чињеницом биће спремне да прихвате истину кад се она презентира у чистом и логичном стању.
др Алберт Д. Пасторе
из увода књиге “Чудније од фантазије”
