Етнолог и историчар прича о свом раду на темељу метода Јована Цвијића, судбини руке Светог Саве, Руђеру Бошковићу, Марку Перковићу Томпсону, Оливеру Драгојевићу, храброј Анђелији Косорић…
Божидар Кљајевић, етнолог, историчар, географ и књижевник, објавио је дванаесту књигу. После прошлогодишње, „Потомци Немањића у српском роду” сад је издао „Старе српске племићке породице у Херцеговини”. И ова открива низ тајни и има, каже Кљајевић, „задатак да врати српски понос који је изгубљен у одређеним тешким временима”.
Рођен је 6. јануара 1953. у Косаници код Пљеваља. Био је професор у ваљевском крају, Земуну и Београду. Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи у Земуну. У браку с Ружицом, професором, има два сина, инжењере: Љубодрага (30) и Предрага (26).
Од кад састављате родослове?
Пореклом српских породица бавим се 39 година, још од студија на групи за историју и географију, а све на темељу метода и радова великана српске науке, академика и професора Јована Цвијића и његових следбеника. Тако није остала тајна порекла српских великана: Николе Тесле, Милутина Миланковића, Михајла Пупина, Руђера Бошковића…
Одакле је Руђер Бошковић?
Његов отац Србин Никола, трговац, живео је у околини Требиња. Славио је Светог Ђурђа. Отишао је у Дубровник и прихватио католичку веру да би, због трговине, могао да иде, несметано, у Италију. На једном од тих путовања се заљубио у Италијанку Паулу Батера и оженио се. У том браку рођен је Руђер, који је добио име по ујаку. Руђер је био истакнути професор математике и астрономије, а његов отац се посебно памти по великом делу.
Шта је то учинио Никола, Руђеров отац?
У време кад је горео манастир Милешева, крајем 17. века, Никола је својим златом купио од Турака златни крст и сребрну кутију у којој је била рука Светога Саве. То је предао Православној цркви. Рука Светог Саве, после вековних путовања сад се опет налази у манастиру Милешеви.
Зашто Хрвати својатају Руђера?
Само због преласка његовог оца Николе у католичку веру. Али то, кад је о Балкану реч, није важно, јер с овог простора, упркос владавини три вере: православној, католичкој и муслиманској – сви народи су исти. Они су раздвојени стицајем околности и, углавном, по жељи силника који су долазили на ове просторе. И тако смо постали удаљени народи без икаквих потреба. За ово имам примере по којима су велики Хрвати, чак националисти, уствари људи српског порекла.
Који су то људи?
На пример, то је хрватски певач националистичких, па и усташких песама, Марко Перковић Томпсон чија породица вуче порекло из источне Херцеговине, из старе српске породице. На тој листи Хрвата српског порекла, из старих српских породица, из источне Херцеговине, су и председник Динама из Загреба Здравко Мамић и сплитски певач Оливер Драгојевић.
Да ли Мамић то зна…
Ако жели да провери порекло своје породице то може увек да учини. Додуше, Мамић је недавно, колико сам чуо, о теми „Срба у Хрватској” имао проблем због свог става да хрватски министар Жељко Јовановић „има крвна зрнца која претежу на ону страну која мрзи све хрватско”. Што значи да Мамић не зна или не жели да зна све о свом пореклу.
… а Драгојевић?
Он се после деведесетих зарекао да „његова нога никад неће да крочи у Србију”. Али, о свом пореклу он је, по писању новинара са обе стране границе, рекао: „Одакле ћу знати ког порекла ми је презиме. Ми, Драгојевићи, настали смо из седам породица. Али немам проблем чак и да је порекло мог презимена српско.” И у праву је. Јер, етнолошка је чињеница да је на Балкану чак долазило до великих сеоба државних размера.
Где на пример?
Ево у мојој Црној Гори. Непобитна је чињеница да се у стварању државе Црне Горе није водило рачуна ко су, шта су и одакле су народи који су се ту, у том тренутку, затекли. Не може у Црној Гори много братстава да се подичи како су они ту староседеоци. Јер, многе породице су дошле са стране.
Шта је било са старим црногорским породицама?
Иселиле су се. Највише их је отишло у Банат. То је, условно речено, нека наша трагедија при стварању држава на Балкану. Од Македоније до Словеније. У тим селидбама мењане су навике, па и нарави људи.
Шта знате о наравима Срба?
Тиме се Јован Цвијић посебно бавио. Свака борба између добра и зла, то јест соја и несоја је вечита. Све до пред Други светски рат у српском народу је владао став да испред јунаштва или сваког другог успеха стоји прво име домовине, породице, рода, па тек онда човека. Али, после Другог светског рата, то се променило. Долази до великог продора – несоја! До оних који своја имена стављају у први план чак и без заслуга. И карактерна црта Срба је промењена.
Шта, после свих сазнања, мислите о карактеру људи?
Склон сам ставу да је непроменљива категорија. Може мало да се обликује, али не потпуно да се промени. Образован човек лошег карактера уме мало да сакрије ту своју тамну страну, али не задуго. Само до прве или друге кривине кад се покаже у правом светлу. И подручја утичу на карактер. Имате смирене Војвођане, веселе приморце, разборите и посебно храбре Динарце.
Да ли су и жене показивале храброст?
Имам више таквих примера, али посебан је онај Анђелије Косорић. Убила је пашу Селмановића на језерима испод Дурмитора. Он је убио њеног мужа Илију, па је послао своје људе по њу, а она је ставила у недра нож који је добила од свекра кад је дошла у род. Кад су је водили код њега видела је главу свог мужа на шатору. Остала је мирна са жељом да се освети. У току ноћи, кад је паша пожелео да је има, она га је замолила да удаљи стражу од шатора. Прогутао је мамац и она га је, у тренутку кад му је пажња била смањена, убила и с његовом главом и главом свог мужа дошла у Косориће. Те ноћи цело село се иселило у страху од освете Турака.
