Бањалука – Ова несрећна поплава која нас је задесила гора је од земљотреса из 1969. Њега сам преживјела и поново се скућила, али ово сада је страшно. Ипак, не дамо се, нек је само жива глава.
Иако преживљава другу природну катастрофу, седамдесетогодишња Загорка Куртовић из бањалучког насеља Лазарево, коју смо затекли пред кућом како се одмара од напорног чишћења, не губи оптимизам.
– Сједите на столичицу, опрала сам је добро. То је једна од ријетких ствари која није уништена – каже скрушено.
Катастрофе су старичина судбина, а кроз исти пакао пролазе и њене комшије које су смјештене у бараке послије земљотреса који је Бањалуку погодио 1969. године. На помен земљотреса одмахује главом.
– И тада сам имала овакву приземницу, тамо у Росуљама, у којој је много ствари уништено. Али послије потреса нисам, синко мој, морала да бацим баш све што сам стекла. А сад морам – каже бака Загорка и наставља да прича како је поплава невјероватно брзо уништила све.
Кад је син дошао по њу, вода је стигла до кољена, а док се окренула по соби да види шта да понесе, већ је дошла до појаса.
– Око пола седам видјела сам да вода тек мили по улици. Мислила сам ма неће то. Богами, како је стигла ту, ево погледајте до те прве степенице, знала сам да сам се преварила. Тад сам повикала сину бјежимо! – рекла је она.
Каже да јој је све поплавило и да је сачувала само нешто постељине која је била на горњим полицама и суђе.
– Машина, шпорет, телевизор, фрижидер и све остало, од тога нема ништа – каже бака Загорка.
Иако је остала без ичега, помоћ не тражи.
– Ништа, сине мој, ништа ми не треба. Нек је жива и здрава глава и нек су моји добро, а све ће се већ некако средити – кажи и одмахује руком.
Њене комшије су такође са алаткама у рукама.
– Ма какав земљотрес, људи моји, он је био алва за ово што нас сада снађе. Дођите до мене, па да видите шта је остало, није ништа – довикује старичин комшија Бранислав Илић, прескачући кућанске апарате који се суше на трави.
Отвара врата свог поплављеног дома.
– Паркет се претворио у брдо, дигао се до плафона. Уништено је све за шта сам 40 година штедио и радио – каже Илић.
Катастрофе су наша судбина
У истој улици живи и породица Шишић, која је избјегла из Доњег Вакуфа. По други пут су остали без ичега.
– Стајали смо на прагу, док је улицом текао мањи поток. Нико није ни слутио шта ће се десити, док није наишао неки човјек и рекао: „Ево пук`о је мост у Чесми, биће белаја“ – причају углас супружници Биљана и Секула Шишић, који су се кроз воду, дубоку до појаса, пјешке пробили до сина.
Понијели су само једну кесу и документа. Ни у тешким данима се, ипак, не предају. Кажу, преживјели су и горе, битно је да су живи и да стижу волонтери питајући их како да им помогну да поново изграде свој дом.
Извор: Глас Српске
