За двадесет дана интензивних преговора у бази Рајт-Петерсон Ричард Холбрук, прозван Булдожер и шеф Стејтдепартмента САД Ворен Кристофер сатима су говoрили лице у лице са сваким од тројице лидера бивше Југославије.
Хрватски председник Фрањо Туђман је успео да уз подршку Американаца реши проблем Источне Славоније, председник Босне Алија Изетбеговић постигао је својеврсни статус за Сарајево и добио у замену за Посавински коридор муслиманску енклаву Горажде. Босну и Херцеговину поделили су на три дела, где одвојено једни од других требало је да живе муслимани, Хрвати и Срби. Сарајево је номинално постајало престоница земље. Реално Босна је добила три главна града — Сарајево за муслимане, Мостар за Муслиманско-хрватску федерацију и Бања Луку за Србе. НАТО операција на спровођењу мира у Босни је добила у Бриселу назив Дивљи коњ. Укротити дивљи рат, разоружати огромне армије, вратити људе (а њих је око милион) на родна огњишта — то је било поверено контигенту од 60 хиљада војника и официра НАТО-а. Мировна акција уз помоћ силе (на Балкану силу су увек поштовали) процењена је на 3,5 милијарде долара.
Председник Бил Клинтон до тада још није добио сагласност конгреса за слање својих момака у регион сукоба. Републиканци су хтели да скину ембарго на испоруку оружја муслиманима, да им дају кредите. Зашто да ризикују животе америчких војника? Французи и Егнлези више од 3 године налазили су се у Босни. Имали су чиме да се поносе — они нису дали да се рат доведе до потпуног апсурда. Сада плаве беретке УН требало је да буду замењене сопственим ”армијским” и напред у навођење реда. У Босни је остао и руски контигент. Руска дивизија је остала у Републици Српској.
20. новембра 1995. године у државу Охајо, одложивши све државне послове, планирао је да долети Бил Клинтон. Зашто су свечаност одложили за још један дан? Говорило се да дејтонски маратон више не може да се наставља. Двадесет један дан, сматрали су представници Стејтдепартмента САД, сасвим је довољно да се разјасне чисто политички и географски односи. Рекло би се, сви су прихватили план Контакт групе о територијалној подели БиХ по принципу 51% према 49%. Тачније 51% за муслимане и Хрвате, а 49% за босанске Србе. Према мишљењу многих дипломата, географско питање (коме која територија припада) није требало да буде тако експлозивно. Али испало је супротно.
У чему је била суштина нове непопустљивости? 99% свих питања решено је мирно, а 1% се испоставио мином са одложеним дејством. Посавски коридор требало је да дају Хрвати и Муслимани у замену за коридор између Сарајева и Горажда. Коридор и његова ширина су постали камен спотицања. Срби су хтели да споје западни део РФ са источним тако да имају јединствену територију. Али босански Хрвати су иступили против тога. У крајњој линији, парламент Федерације оштро је осудио такву размену. Осим Посавинског питања, Слободан Милошевић је поставио главни услов — укидање економских санкција против Југославије. Према саопштењу агенције Ројтер, југословенски председник је чврсто изјавио да неће потписивати документа о Дејтону док не види одлуке СБ УН о прекиду санкција против Србије и Црне Горе. Али СБ се сам нашао у тешкој ситауцији. Без Дејтонског споразума није могао да доноси никакве резолуције. Резултате преговора у Дејтону није чекао сам Њујорк, већ и Брисел. Тамо су решавали економске пболеме обнове економије БиХ. Огромни неповратни кредити (10 милијарди долара) већ данас-сутра су могли да буду издати. Економски мамац је требало да проради. Али не. Новац је новац, а власт је власт. Слободан Милошевић кога Американци никада нису волели, успео је чисто да преигра не само своје бивше противнике Фрању Туђмана и Алију Изетбеговића. Он је преиграо најлукавијег политичара Била Клинтона.
