Земље ЕУ и већина земаља региона обележавају у четвртак Дан сећања на жртве геноцида у Сребреници 1995. године, у складу с препоруком Европског парламента. Међународни суд правде у Хагу у фебруару 2007. пресудио је да је у Сребреници у јулу 1995. почињен геноцид. Тим поводом подсећамо вас на коментар руководилаца Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за Славистику РАН Јелене Гускове.
Данас је проблем Сребренице постао предмет политчке шпекулације у коју увлаче и саме Србе, мада се појављује све више одатака да је Сребреница планирана и добро остварена операција муслиманских специјалних служби. Лаж о Сребреници шири се по свету огромном брзином, и борити се против ње постаје све теже.
Сребреница је постала синоним геноцида муслиманског становништва, тобое извршен од стране српских војника у јулу 1995. године. Манипулисање бројем жртава започело је још тада, 1995. године, и у медијима су се појављивале цифре од 8 до 27 хиљада убијених муслимана. 15. јануара 2009. године Европски парламент прогласио је 11. јул даном сећања на геноцид у Сребреници, где су снаге босанских Срба 1995. године убиле 8 хиљада цивила. При томе о броју жртава увек се говорило као о приближним цифрама, пошто директних доказа није било. И нико није дубоко истраживао ову трагедију. Муслиманску верзију жртава нико се не труди да провери, сви је прихватају као аксиому. Ипак подаци о броју жртава не потврђују се чињеницама, зато многе оптужбе делују измишљено.
Сетимо се да су 6. јула 1995. године Срби започели масовну офанзиву на Сребреницу. Операција коју је извршила армија РФ била је везана пре свега за осигурање безбеднсоти српског становништва покрајине. Био је постављен циљ да се истисну муслиманске трупе из сеоских насеља у град и да се спречи даљи напад на српске регионе, чиме су се они бавили неколико година под покрићем снага УН, које су се налазиле у граду. Муслимански борбени одреди су уништили у општини Сребреница 91% српског становништва.
Ушавши у град, српска команда је осигурала аутобусе за одлазак цивила. А војници 28. пешадијске дивизије Армије Босне и Херцеговине још су раније одлучили да оставе Сребреницу и да се у борби пробијају у правцу Тузле. По мишљењу експерата, већина војника је дошла до Тузле, мада је део погинуо у сукобима са српским одредима.
У Институту за славистику ми смо одржали међународну конференцију о Сребреници. У раду је учествовало преко 30 научника из разних земаља. Први пут правници, историчари, патолози, демографи и истраживачи других струка анализирали су многе податке, откривене противречности у званичној ерзији, приказана је нова методика истраживања броја жртава, сви догађаји су постављени у историјски контекст, откривени су нови аспекти догађаја који мењају укупну слику оног што се десило. То је омогућило да се на други начин тумачи проблем Сребренице, да се започне ревидирање званичне верзије.
После познатих догађаја почели су да се појављују документи и материјали који разотркивају другу верзију узрока пада Сребренице и коригују број жртава. Почели су да говоре учесници догађаја, објављују се документи специјалних служби неких земаља, врше се озбиљна аналитичка истраживања, између осталог и од стране западних новинара и научника. У кратком чланку скрећем пажњу тек на неке нове аргументе који оповргавају званичну верзију о геноциду муслиманског народа у Сребреници.
1. Ибран Мустафић, оснивач одељења Странке демократске акције на челу са Алијом Изетбеговићем у Сребреници, посланик Скупштине Федерације БиХ 1996. године у интервјуу за сарајевски лист Слободна Босна отворено је рекао да је сценарио предаје Сребренице био припремљен свесно. Нажалост, у том случају су били умешани босански Президијум и команда армије. Циљ је да се да повод српским снагама за напад на демилитаризовану зону. Наравно, поставља се питање зашто? У Реферату Генералног Секретара УН о паду Сребренице истиче се да су неки босанци из Сребренице тврдили да је председник Изетбеговић рекао да, како је он сазнао, интервенција НАТО-а у Босни и Херцеговини могућа је али само ако Срби упадну у Сребреницу и убију најмање 5000 њених становника. То потврђује бивши шеф полиције Сребренице Хакие Михолић. У интервјуу листу Дани он је поновио речи Изетбеговића, упућене делегацији из Сребренице: Знате шта ми је Клинтон предложио у априлу 1993. године: да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше масакр 5000 муслимана и тада ће се десити војна интервенција.
2. 2000. године не муслиманске власти, већ Високи представник за БиХ Волфганг Петрич предложио је да се подигне Меморијални центар и гробница Сребреница-Поточари. Сваке годиен број сахрњених се увећава: овде довозе тела многих муслимана који су умрли и погинули у друго време на другим местима. Тако од 2442 тела пронађених у масовних гробницама 2003-2006, тобоже стрељаних у јулу 1995. године, 914 је учествовало на изборима у септембру 1996. године. Према документима општина било је утврђено такође да део људи са тих спискова није стрељан, већ да су умрли природном смрћу, део је погинуо у борбама до 1995. године.
3. Анализа судско-медицинских закључака које су извели експерти Хашког Трибунала, на основу обраде остатака из масовних гробница показује да од 3568 закључака (1 закључак не значи 1 тело) у 92,4% случајева узрок смрти званично није био установљен.
4. Пажљива демограска анализа становништва Сребренице до ипосле јула 1995. године даје врло занимљиве резултате. Удео радноспособних мушкараца који су регистровани као живи месец дана после јулских догађаја у укупној количини регисторваних избеглица и војника 28. дивизије Армије БиХ мало је већи него у јулу 1995. године.
5. Тада у јулу 1995. године у мировним снагама УН на територији БиХ међу многобројним новинарима нема ни једног сведока који би својим очима видео геноцид у Сребреници.
Под притиском ЕУ Срби су пожурили да признају своју кривицу и у марту 2010. године српска Скупштина се извинула за извршене злочине. Ипак то није требало чинити док се све околности догађаја у Сребреници не утврде и не постану јавне. Иначе то ће бити тешка оптужба на плећима читавог српског народа, биће потврда верзије НАТО-а о кривици Срба за све што се дешавало на Балкану 90-их година и оправдање бомбардовања 1999. године.
Како нам се чини сада је главни задатак да се истражи ова сложена епизода рата у Босни и Херцеговини, да се провере све чињенице, утврде нови подаци, подвргну научној, медицинској и правној експертизи све објављене чињенице, да се изврши анализа докумената, утврди узрочно-последична веза са претходним догађајима на елиминистању спрског становништва и да се прикаже свету истинита слика догађаја у Сребреници. Још су живи сведоци, учесници тих догађаја, почели су да говоре холандски миротворци, своја истраживања објављују научници, између осталог и на Западу. Не треба српски народ да сноси одговорност за оно што није извршио, а руководство да се бескрајно извињава, унижава и оправдава. После тога сутра више нико неће ићи да брани Домовину, неће бранити своју земљу, борити се за њену независност.
