Ненад Узелац
Осудиће те на доживотну и тако ћеш запечатити своје место у српској историји и легенди; осудиће те на дан када су започели крај балканског геноцида над овим народом. Песме ће ти твој народ певати, памтиће те, а заборавиће и што те Младић понекад није слушао, што је више слушао Слобу, заборавиће се ваш сукоб. Легенда ће запамтити добро да преносимо, а књига лоше да нас учи да не поновимо. Српска песма је твоје историјско место, а легенда твој одар – то је сада једино битно.
Заборавиће овај народ и поделе српске и притиске међусобне, али ће памтити ону атинску ноћ – О, како ли ти беше хладна та ноћ, Радоване! Историјска! Судбинска! Свесрпска!-, када се сва сила сручила на тебе, када су и Слоба и Ћосић и светске дипломате од тебе тражили да се одрекнеш данашње Републике Српске, да попустиш, да препустиш, да одступиш! Памтиће те народ, јер си те ноћи издржао и рекао: ако моја скупштина прихвати, и ја ћу. Слабо зна народ да си ту ноћ, том одлуком, одлучио његову судбину. Морао си попустити, јер је сила била велика, али си се ухватио за сламку, за скупштину на Палама. Као дављеник, већ помирен са судбином, са смртном сетом у очима, сетио си се сламке…Сламком, том скупштином сачувао си темељ за данашњу Српску. Да си те ноћи попустио никаква Младићева војска не би спасила данашњу Српску. Ниси одступио. Та твоја одлука и Младићева војска запечатили сте Српску. Једна ноћ, једна судбина, један погрешан корак, а читава Република Српска?! Мало ли ти овај народ мора бити захвалан, Председниче?! Мало ли си за њега учинио па нека је твоја улога у његовој судбини само та ноћ?
Само та једна ноћ, Председниче, а судбина читавог српског народа. Ко би смео рећи Слоби НЕ? Ко би смео рећи Ћосићу НЕ? Ко би смео у тим околностима свету рећи НЕ и стати уз свој народ? А Радован је стао и рекао: ја то не могу, разапните ме, уведите нам санкције, али не могу. Тек ће овај народ учити, Радоване, колико је та ноћ била важна за њега, тек ће размишљати у хладним ноћима зими, кишовитим ноћима јесени, спарним ноћима лети, колико је теби те ноћи било и хладно и кишовито и вруће, јер с једне стране имаш судбину народа, а са друге Србију, Слобу, Ћосића и сву силу света против тебе са захтевом да положиш руку у којој је судбина народа, у којој је судбина Републике Српске. Једна ноћ, а читава српска судбина. Мало ли је од тебе, Председниче?
А твоји злочини? Нема наредбе, нема одлуке, никада другоме народу зло ниси хтео, нема доказа, а на нама који остајемо овде остаје аманет да твоју невиност доказујемо, да се за њу боримо, да демонтирамо Олбрајтов хашки, злочиначки суд. И демонтираћемо.
Ја сам Радован!
Једна ноћ, једна одлука, а данашња Република Српска.
Мало ли је од тебе, Председниче?
Превише да те овај народ памти.
Је суис Радован!
Ја сам Радован!
Извор: Фејсбук страница „Студенти за истину“
