Београд – Слободан Милошевић је заиста вешто преусмерио јавно мњење, у којем је раније постојао консензус за „Велику Србију“, тако да ни војни губици у Крајини и западној Босни нису довели до националистичких излива у Србији, па чак ни до озбиљног преиспитивања његове мировне политике. Успешно је подрио утицај тврде националистичке струје, посебно у опозицији која није могла да оспори његову политику у парламенту, као ни на улици.
Оваква оцена политике тадашњег председника Србије, Слободана Милошевића, налази се у документу ЦИА, састављеном крајем октобра 1995. Реч је о једном од око 300 докумената Централне информативне агенције са којих је недавно скинута ознака тајности и који ће се ускоро наћи у књизи, захваљујући сарадњи фондације бившег америчког председника Била Клинтона и тајне службе САД.
Ови, доскора тајни документи углавном се тичу рата у Босни и Херцеговини, и то претежно периода пре и непосредно после потписивања Дејтонског споразума. Међу извештајима ЦИА има и оних који се тичу Србије и америчких оцена унутрашње политичке и економске ситуације у њој.
У извештајима из 1994. и 1995. године Милошевић се помиње као политичар који је напустио своју ранију националистичку реторику и успешно манипулисао политичким противницима и јавношћу, како би без отпора прихватили његова попуштања у Босни и Хрватској.
„Милошевић наставља да ради на маргинализацији националистичке опозиције, да поставља своје људе у хијерархији Војске Југославије и да затеже контролу над медијима“, оцењује се у документу с краја 1994.
„Што је још значајније, ухапсио је свог највећег ривала Војислава Шешеља због његових напора да подрије Милошевићев став према босанским Србима. Такође, Милошевић је пензионисао или пребацио на друга задужења неке више официре који се нису слагали са његовим раскидом са Србима из Босне.“
У свим извештајима Шешељ се помиње као најозбиљнији противник и највећа препрека новој Милошевићевој политици. Међутим, ни Шешељ ни остатак опозиције Американци ни у једном тренутку нису сматрали за озбиљну претњу режиму. Опозиционе партије отписују се као подељене и неорганизоване и без веће подршке у народу. Увек их прати напомена да су чак и лидери демократске опозиције „веома националистички, нетолерантни према другим етничким групама и криве међународну заједницу да неправедно кажњава Србе“.
Главни инструмент у Милошевићевим рукама била је, према уверењу америчких обавештајаца, државна телевизија.
„Већина информативних емисија почиње Милошевићевим изјавама о мировном процесу које су праћене изјавама високих европских и америчких званичника који хвале „кључну улогу“ председника Србије у преговорима „, стоји у извештају насловљеном „Милошевић: За управљачем“.
Као највеће претње Милошевићевом режиму у то време истичу катастрофално стање српске економије обогаљене међународним санкцијама, али изненађено констатују да чак ни то није успело да га озбиљније уздрма.
Неповерљиви према Ђинђићу
Службеници ЦИА саставили су и кратке профиле тројице, по њиховом уверењу, главних противника Слободана Милошевића. У јануару 1994. године Вука Драшковића описују као најхаризматичнијег и најпопуларнијег, али наводе да се још није физички опоравио од хапшења и пребијања које је преживео годину дана раније.
За Зорана Ђинђића наводе да је драматично побољшао деловање Демократске странке у односу на време када је главну реч имао Драгољуб Мићуновић.
„Верујући да нада за Србију лежи у реформисању СПС-а, могао би да направи коалицију са Милошевићевом партијом. Нисмо сигурни у дубину Ђинђићевих демократских капацитета“, записали су обавештајци САД.
Шешеља описују као брзомислећег, одличног говорника и народу веома допадљивог у ситуацијама када „успе да обузда своје екстремно понашање“. Наводе и да је „најпознатији по наводним ратним злочинима у Хрватској и Босни“.
