У исто време када Србији са Запада, из Брисела и Вашингтона, интензивно стижу претње и уцене да хитно мора да прихвати срамни договор за Косово и Метохију који у ствари не нуди апсолутно ништа повољно за српску страну, из Русије је стигао први човек Гаспрома и понудио Србији три нове милијарде евра инвестиција, а такође и знатно јефтинији гас, као и друге повољности.
Дакле, буквално истовремено када у Бриселу трају маратонска утеривања Србије у очекивану матрицу понашања, која по замисли тамошњих креатора такозване «реалности на терену» значи фактичко прихватање косовске независности у замену за улазак у вишедеценијску чекаоницу пред неизвесни улазак у Европску унију, из Москве је дошао шеф руског енергетског гиганта да се у пријатељској атмосфери састане са свим српским челницима, а на крају се потписом на уговору, у име своје компаније и државе Русије која је њен власник, обавезао на конкретне повластице Србији.
С обзиром на временску подударност ова два догађаја, при чему и један и други имају своју економску и политичко-стратешку димензију, утолико више упада у очи разлика између источног и западног приступа српским проблемима, потребама и очекивањима.
Наиме, ради се о томе да у исцрпљујућим рундама преговора у седишту европске администрације у Бриселу, пред Србију стижу једино уцене и притисци да без поговора и даљег одуговлачења прихвати косовску сецесију, али и читав низ других услова о којима се у медијима скоро ништа не говори, јер би у том случају српска јавност видела да Србија не мора да прогута само једну велику жабу, већ и читаву колону састављену од мањих или већих жаба, али подједнако непријатног изгледа и укуса. Сетимо се само седам услова које су недавно са собом донели немачки парламентарци, а без којих такође не може бити ни говора о приближавању Србије Европској унији. А међу њима се помињу обавезе Србије да између осталог успостави добросуседске односе са самом собом, то јест са својом јужном покрајином, а такође и да Сребреницу квалификује као геноцид, али ни на томе се не завршава списак немачких услова.
А уколико бриселски преговори не резултирају фактичким одустајањем од Космета, Европа у том случају прети Србији вишегодишњим чекањем до 2015. године чак и на саму могућност добијања датума за почетак преговора са ЕУ.
С друге стране, и у разговорима руског Гаспрома у Београду такође су се помињале године и рокови, али у сасвим другом контексту. Наиме, том приликом је речено да су руска и српска страна потписале договор о испорукама руског гаса до 2021.године, и то под врло повољним условима. Србија ће у складу са потписаним споразумом имати повлашћену цену руског гаса, која ће бити 14 посто нижа од садашње, као и гарантоване испоруке од 1,4 милијарде кубних метара годишње. То конкретно значи да ће просечна годишња цена руског гаса за Србију убудуће бити 370 долара за 1.000 кубних метара, уместо досадашњих 490.
Другим речима, како се могло чути на потписивању српско-руског уговора, руски гас ће за Србију бити још јефтинији, а постојаће стабилност испорука и довољна флексибилност у количинама које ће Србија трошити, при чему неће морати да се плаћају уговорене количине у целости.
Поред тога, шеф Гаспрома је нагласио да су преко компаније Гаспромњефт, која је већински власник НИС-а, већ до сада уложили две милијарде евра у Србију, а у предстојећим годинама инвестираће још три нове милијарде евра.
Из свега наведеног се јасно види сва различитост којом Исток и Запад ових дана приступају српским проблемима. Док са Запада стижу претње да ни до 2015. године Србија неће добити чак ни датум о преговорима са Европском унијом, у исто време и са Истока, то јест из Русије, такође се помиње та иста 2015. година, али као година када ће гас преко цевовода „Јужни ток“ стићи до обале Балкана.
Дакле, док Запад нуди Србији само уговор о такорећи безусловној предаји Косова, Русија је понудила Србији уговор о јефтинијем гасу. Да ли онда још код икога постоји сумња који од та два уговора иде у корист, а који на штету Србије и њених интереса?
