Шта се крије иза последњих изјава премијера Ивице Дачића? Одлазак у историју или живот на ивици?
Ивица Дачић одлази у историју-неславно! Тако би се најкраће могле окарактерисати процене и најаве америчких политичких аналитичара,о судбини актуелног премијера Србије. Једноставно дошло је време да му “његови” амерички “савезници”, као и многима који су им служили за кратку употребу а далекосежне домете кажу “Гоодбyе Јое”!
У прилог томе говори много шта али највише чињеница да овај искусни политичар све то , чак и много више, најављује. Пажњу свакако треба усмерити на њега и његове недавне, наводно „опуштене“ изјаве:
”…Стално сам на ивици. И Србија је стално на ивици. То је моја судбина. ”Или она друга, која упућује на нешто шире посматрање ствари, и то пре свега кроз реч „дриблање“. У интервију „Куриру“ он каже:
„Суштина је да можете да дриблате на малом простору. На великом може свако. Искрено, не морам да будем ништа. Био сам премијер. На крају сам своје каријере. Све сам био. Размишљам већ ко ће ме наследити у СПС.
Хоћете да кажете да бисте препустили место председника странке?
– Што да не. Никоме нећу бити почасни председник.“
Свакако да Дачић сигурно није на крају своје политичке каријере или можда зна исход своје политичке каријере и зна чиме ће се бавити кад она пре времена оконча. Није ни од оних политичара који би те речи и поруку тек тако, атмосфере ради употребио. Биће ипак да је управо ове речи употребио и послао поруку да зна шта му се спрема. Даље, изјавом да га је Николић предложио за премијера да би га „истерао на чистину“ очигледно да он доста тога потврђује али и учвршћује поене код свог гласачког тела. Све је дакле јасно. Јасно му је, још од самог почетка да је за љубав довољно двоје, да је идеологија ограничена свест и да је , у последње време за страначку љубав пресудно присуство страха . У неким пројекцијама америчких аналитичара Србији би била довољна и стабилна власт две странке и неколико ситних сателита под условом да немају чланство.
Изгледа да је на ред дошло чишћење терена и припрема за оно што је овај портал 13. новембра 2013.године и објавио.
Подсећамо вас на текст: „Новинарски разговори: вук сит а оваца никад доста“ : “…СНС ће се одрећи СПС-а па ће, без обзира што може и сам, (само нека пожури) али ето њима није стало да имају сву власт, после следећих избора, направити коалицију са ЛДП-ом, неким мањинским странкама и ДС-ом. И ето Чеде као министра иностраних послова, Вучића као премијера, али и за очишћени ДС биће места. Тако ће се заокружити стратегија Енглеске у креирању наших судбина, а на крају крајева и САД желе да се отарасе СПС-а. Том стратегијом СПС-у треба на постојеће натоварити још једно бреме – да су започели рат на Косову, и изгубили га, додати да су издајници и ставити их у историју. Тиме, свакако смањити могућности за јачање утицаја Русије. Рекло би се “ и вук сит и овце на броју“међутим другачије је: Вук је сит а оваца никад доста“!
Та стратегија има дугорочнији циљ али многи то не схватају озбиљно. Јер, истина је и то да су се на овим просторима, за веома кратко време одиграле велике историјске одлуке (само још није било померања тла) а резултати су никакви. Скоро поражавајући. Народ у бившим република Југославије ,декларативно је свој, али нико још у свом дворишту није такав сазрео и у том прижељкиваном стању. Зато су могућа бунцања у сну, буђења из сна и непредвиђена гибања . Нису без разлога незадовољства и дивљања у Хрватској. Нису без разлога помињања доприноса ове Владе, па и активности у неким земљама у окружењу о значају и улози Дачића у свему томе. Неко за све мора бити крив!
Србија, свакако, а СПС је виђен и зацртан као кривац за ратове, геноцид и губитак Косова. План Америке да СПС на челу са Дачићем пошаље у историју као кривца за све недаће (осим ако Ивица на ивици не направи неки нови заокрет) које су нас задесиле, да једном морамо прихватити да смо сами криви (што смо волели Слободана, Србију, Слободу, Своју земљу и што увек некога морамо да волимо) за своје невоље и несреће, одлично се уклапа у сада већ заборављене најаве, пре свега вицепремијера да нам траба другачија Србија. Можда баш та којој је за љубав довољно двоје. И то је, чини се, последња фаза ове стратегије, осим ако на Санџаку или негде у Војводини не открију неки нови рудник.
Јер то је Америка.
Па, онда Збогом Џо!
А можда је живот на ивици била и остала добра школа!
Извор: седмасила.ком
