1998- На симпозијуму „Косово као пример аутономије, у организацији Принцетон Универзитета, у Њу Џерсију, 1 и 2 априла 1998, где је учествовала заједно са шиптарским сепаратистом Ветоном Суроијем (чланом озлоглашене „Билдерберг групе“), Соња Бисерко је изнела следеће антисрпске ставове: Оптужила је Србију да планира да анексира Републику Српску; Да Србија има територијалне претензије према Македонији; Заложила се за оштрије санкције према Србији као и за пленидбу српске државне имовине и валуте на Кипру и у Хонг Конгу; Заједно са Суроијем је захтевала да се за Косово закаже „Нови Дејтон“, како би се Косово издвојило из Србије!
2004- Учествујући у „Асоцијацији Босне и Херцеговине“ у Сарајеву, 5 и 6 маја 2004, назочна Бисерко је истакла следеће: Да све док постоје ентитети (нарочито онај Републике Српске), БиХ ће остати подељена, индиректно се залажући за укидање етничких ентитета (овде је сувишно напоменути да би бројчано слабији српски ентитет у таквој заједници био осуђен на нестанак); Оптужила је Дејтонски споразум као неправичан, који оправдава српски „геноцид“, који се по њеним речима србима „исплатио“; Такође је оптужила Србију да „профитира“ из таквих важећих односа, као „шампион статус квоа“.2005- Витенберг Универзитет је 2007 објавио есеј под називом „Етничко чишћење и Српска Православна Црква“, у оквиру рубрике Хуманизам и друштво (Волум 31, број 1, Фебруар).
Ова институција се, као кључним аргументом у оптуживању СПЦ за учешће у етничком чишћењу, послужила „предавањем“ назочне Бисерко у оквиру Вудроу Вилсон Центра, 2005, следи цитат њеног још једног у низу антисрпских иступања: „Са доласком Милошевића на власт, СПЦ се вратила на јавну сцену са циљем спровођења Српског националног програма. СПЦ је овде одиграла веома важну улогу, потпаљујући српски етнички национализам и хегемонистичке аспирације верничких маса, манипулишући њихова религијска и патриотска осећања…“
2006- Између 8 и 14 маја 2006 је учествовала на Семинару „Ратни злочини, геноцид и успомене“ у организацији хрватске државе, у Дубровнику. Ту је и изјавила следеће: „На Балкану, 10 година после Дејтона, укључујући БиХ „посао“ је обављен до пола; етничке поделе су присутне; неправедно решење је наградило ратне злочине (овде опет упућује на „српске злочине“). У наставку је нагласила да „догађаји у Србији“ упућују да разрешење Југословенског питања није решено, и да је стога веома важно успоставити БиХ као унитарну државу (опет се залаже за уништење Републике Српске)“; Оптужила је међународну заједницу што није искористила „антисрпске пресуде“ у Хагу за укидање Републике Српске; У закључку је нагласила да српска држава сматра Републику Српску својим „ратним пленом“!
2007- Своје иступање на симпозијуму под насловом „Опасности Религијског Национализма“, на Универзитету „Свети Јован“, у Колеџвилу, САД, је искористила за напад на Српску Православну Цркву: Оптужила је СПЦ за стварање „атмосфере нетолеранције“; Да је СПЦ напустила принцип раздвајања цркве и државе, и да је постала гласноговорник „пан-српског уједињења“; Навела је као пример „говора мржње“ говор Амфилохија Радовића, који је приликом сахране Ђинђића спомињао Вожда Карађорђа- овде је важно напоменути да се назочна Бисерко на једном тако стручном међународном симпозијуму послужила фалсификатом, тврдећи да је Карађорђе српски „мученик“ кога су „пре 200 година убили муслимани“- да би наставила да су такви говори званичника СПЦ подстицали србе да иду у ратове почетком 90-их; Горе наведени говор Амфилохија Радовића је искористила као пример „везе између СПЦ и екстремиста“; Али вероватно највише инкриминирајући део њеног антисрпског иступања је било цитирање наводних речи Патријарха Павла: „…свештеник мора да буде и учитељ, али и судија, и такође мора да буде способан да посегне за оружјем да би одбранио себе и своју породицу…“. Мислим да је на ово задње сваки коментар сувишан. Овде је евидентно да се назочна Бисерко у својим иступањима у иностранству служи тешким фалсификатима, који су до сада пролазили некажњено…
2008 – У „њеној“ Хелсиншкој повељи (јул-август 2008), назочна Бисерко тврди следеће: „Нажалост, Србија нема међународну политику, увек је имала само ратну, коју и сада по инерцији следи.“!
2011- УНМИКОВ извештај датиран 16 фебруара 2011, се користи ради спровођења властите антисрпске агенде на Косову, јавно изреченом тврдњом назочне Бисерко
– „да је Север Косова у рукама радикалних српских елемената…“!
Извор: Српски Журнал-ФБ репортер, аутор: Миодраг Новаковић
