Деца хармоникаши из Угљевика у Републици Српској свираће целом свету на олимпијади у Сочију. Оркестар девојчица и дечака из рударске варошице одабран међу 600 светских ансамбала.
Победила је снага емоције. Лепота дечје душе и дара. Искреност њихове музике која затеже жицу у срцу. До пуцања.
Деца хармоникаши из Угљевика
Реч је о девојчицама и дечацима из Угљевика, у Републици Српској. Оркестру хармоникаша овдашње Основне школе „Алекса Шантић“. Оној деци која су, лане, у Народном позоришту у Београду дигли публику на ноге. И покренули сузе, такмичећи се у емисији „Ја имам таленат“.
Ко је, тада, могао и да претпостави да ће они стићи и до – олимпијског признања?! Медаља је, може се рећи, већ у њиховим рукама: свирају за цео свет, на зимској олимпијади у Сочију. И, када одједном, загрме њихове хармонике, цео свет ће чути какву децу има подмајевичка, рударска варошица Републике Српске.
– Срећа је немерљива. До пре неки дан готово да нисмо веровали да ћемо и кренути у Сочи – говори Славко Николић, професор музике који је, пре деценију и по, покренуо овај оркестар основаца. – Кажем, нисмо веровали… Било је потребно да се прикупи додатно новца за комплетан ансамбл. Олимпијада је обезбедила све за наших шесторо учесника у музичком програму који ће пратити такмичења спортиста. Али, шта је шест хармоника за тридесет шест чланова, колико броји наш оркестар… Седам, барем, уз оних шест, пружио би пуноћу нашег наступа.
И, шта се догодило? Угљевик на ногама. Општина. Привредници. Влада Републике Српске. Председник Милорад Додик… Сви су се удружили да помогну. Деца, њих тринаесторо и професор путују 4. фебруара у Сочи.
А у петак увече?
– У петак увече у Угљевику свирамо концерт захвалности за све који су помогли да наш пут из сна постане стварност – одговара Николић. – То што су нам помогли да путујемо је награда над наградама.
Е, сад, да видимо како су, то, деца скромних угљевичких домаћина прокрчила свој пут до звезда. Да се у конкуренцији 600 светских ансамбала изборе – чак и за Олимпијаду на којој ће дневно имати и по два наступа.
Одговор није једноставан. Претходи му готово даноноћни рад, пуних петнаест година. Време у коме су се смењивале генерације талентованих основаца, угљевичке школе „Шантић“. У коме су се смењивали дани оскудице под обронцима Мајевице, под којом су се славиле победе – за сваку хармонику. Скуп инструмент и за далеко удобније средине, од ове из које данас полазе деца „олимпијци“, како би представили, не само Републику Српску, већ и читав регион.
Они, малени, можда и несвесни шта то значи, осећају само радост срца која додатно покреће њихове прстиће на виртуозни ритам дивљења. Истом оном снагом музике и талента који су, лане, у Народном позоришту покренуле најјаче емоције. Тада су деца Угљевика, синови и кћери обичних подмајевичких домаћина, ове рударске вароши, пробила лед. А жири… Није био макар какав: Иван Тасовац, Наташа Нинковић и Иван Босиљчић су оцењивали њихово умеће владања хармоником и сценом.
Славко Николић се сећа те вечери:
– Био сам окренут према деци и нисам обраћао пажњу на публику и жири. Тек после, враћајући снимке, видео сам да је публика била на ногама. Да је Босиљчића довела до суза… Од тада ништа није било исто.
А засвирали су, као на сваком концерту, старе метохијске мелодије. Онда, брзу румбу народну. Жикино коло, нишки мерак и севдах, песме „Легенди“, „Дугмета“… И другу популарну музику… После су, из Жикиног кола, улетели и у Жикину шареницу. У Кустуричин Дрвенград. На отворену сцену, бањалучку. А, потом, у регион и у свет. Наступали су у престоницама Европе, потом, прелетели преко океана до – Америке. У Канади су, као да су у свом Угљевику, Бањалуци или Београду, с истом енергијом, подизали публику на ноге.
Дирљив је био сусрет са нашом дијаспором у Канади, као и свуда кад наш оркестар груне: „Уснула је дубок санак са Косова Рада“… Чик, сузо, да не кренеш – каже Николић, који је своје прогонство из завичаја, без предумишљаја спојио са својим новим, угљевичким… Али, и са исконским темељима српског народа – косметским. – Наш репертоар ће и у Сочију бити за све генерације и за све укусе. За све народе. За Олимпијаду. Додатно смо га зачинили и мађарским „чардашем“. Ми бољу поруку немамо – говори Николић, док његови ђаци, лепа деца обичних угљевичких домаћина, већ живе досањани сан Олимпијаде. И пакују кофере.
Ни, ми, бољу поруку немамо. Срећно вам било, драга децо.
СЛЕДЕЋА СТАНИЦА – ОМАН
После Сочија, деца Угљевика из Републике Српске путују у Оман, на четвородневно гостовање. Четири велика концерта, у главном граду ове државе на Арабијском полуострву, је и њихов велики изазов. Николић, међутим, каже:
– Не, ми о томе не размишљамо. Нама је најважније да оно што искрено волимо несебично поделимо са другима. Овде, у Угљевику, као и било где у свету.
Извор: Новости
