Србија је све ближа тренутку у коме ће иницијатива Двери за Закон о заштити презадужених породица бити једна од најважнијих тема у јавности.
Недавно су Двери покренуле нову социјалну кампању у чијем је средишту иницијатива да се донесе Закон о заштити презадужених породица.
Уз иницијативу је ишло упозорење да се Србија и њени грађани налазе на прагу дужничког ропства и да Двери због тога предлажу да се у Србији уведе правни институт стечаја над имовином физичких лица и ограничи домашај хипотеке у одређеним случајевима, који ће омогућити заштиту за савесне дужнике који услед оправданих околности нису у могућности да измире дуговања.
Зато су Факти о овој иницијативи разговарали са Срђаном Ногом, чланом Старешинства Двери и једним од њених покретача.
Двери траже доношење посебног закона који ће заштитити презадужене породице. О каквом закону је реч?
– Закон о заштити презадужених породица био би спасоносно решење за велики број грађана Србије, који због, тешких економских околности, нису у могућности да измире своје финансијске обавезе. То ће бити велики проблем и у наредних неколико година, па је последњи час да се доношењем одговарајућег закона негативне последице предупреде и грађани спасу дужничког ропства.
Идеја водиља за доношење овога закона мора бити заштита људског достојанства и институције породице, које представљају већу вредност од економске користи или трошкова. Наши захтеви и предлози су у складу са породичном и социјалном политиком за коју се Двери залажу. Суштина ефекта који би Закон о заштити презадужених породица произвео је – преношење терета економске кризе и на дужника и на повериоца, што је далеко правичније од досадашњег стања.
Како би закон који предлажете обезбедио заштиту дужника?
– Закон о заштити презадужених породица вратио би у српски правни поредак институт стечаја над имовином физичких лица.
Предлажете, дакле, и тражите увођење института „личног стечаја“?
– Управо тако. Лични стечај треба да обезбеди и промовише нови финансијски почетак за дужника, кроз ослобођење од плаћања преосталих обавеза и изузимање имовине из извршења. Ослобођење од плаћања преосталих обавеза подразумева да савесни дужник није у обавези да измири преостали дуг, осим за она потраживања која нису изузета од ослобођења (на пример по основу издржавања). Истичем да је зато јако важно за какав модел закона ће се одлучити законодавац. Што се покрета Двери тиче, као иницијатор и први политички субјект који је покренуо ову тему, енергично ћемо се залагати закон буде правичан и наклоњен становништву, а не повериоцима, јер би тиме био изигран смисао закона и исти би представљао још један терет за грађане, а у корист уједињених монопола и финансијске олигархије.
Такво решење би имало своју цену, неко би то морао да исфинансира. Ко и како?
– Наравно да свако ослобођење има своју цену. Предлаженмо да целокупна имовина дужника, која није изузета, буде уновчена и распоређена повериоцима. Такође, дужник не би могао да располаже својом зарадом, већ би му се одредио минимални износ неопходан за живот, који би зависио од личних и породичних прилика дужника, а све изнад тог износа дужник би предавао повериоцима у једном одеђеном временском периоду или до измирења дуга. Када период плаћања доприноса истекне, а дуг није намирен, дужник би се ослобађао. Уколико је укупна зарада једнака или мања од минимума неопходног за живот, онда дужник не би плаћао доприносе.
У чему је шири, друштвени значај иницијативе Двери?
– Изузимање од извршења дало би стечајним дужницима привилегију да задрже одређену имовину, иако су њихови повериоци остали ненамирени. Ако се дужнику одузме све што поседује, он не може бити продуктивни члан друштва, већ постаје социјални случај на терету државе. Право изузимања обезбеђује дужнику имовину неопходну за физички опстанак, штити достојанство и културни идентитет дужника, омогућује његов финансијски опоравак и да опет заради доходак, а дужникову породицу штити од осиромашења.
Шта би „изузимање од извршења“ које иницирате значило на плану права породица на кров над главом?
– Двери се залажу да се истим законом предвиди изузимање од извршења породичног места становања (куће или стана), у складу са личним и породичним приликама дужника. То значи да нико не би могао да истера породицу на улицу због намирења дуга. Колико је неправедно садашње стање илустроваћу са само једним од бројних примера. Основни суд у Чачку одузео је стан од 45 квадрата самохраном оцу због дуга од 127 000 динара. У питању је био баналан дуг за авионску карту до Аустралије, који је нарастао са каматама и судским трошковима. Држећи поатојећих закона, суд је избацио на улицу самохраног оца и његовог 12-годишњег сина и одузео им стан (наслеђен од мајке), а да све буде још горе – стан је продат на лицитацији за 15 000 евра, иако је његова тржишна вредност била 40 000. Оваквих примера има доста. Са новим закон би се томе стало на пут. Српска породица би коначно имала сигурност да не може остати без крова над главом.
Да ли се можда на овај начин подстиче неправда, јер је нормално да се дуговања исплате?
– Не, напротив, овакав закон омогућава да се успостави нарушена правичност у друштву. Законодавац мора да води рачуна и да балансира између интереса поверилаца, дужника и друштва. Сада се води рачуна само о интересу поверилаца. Јако је битно нагласити да су највећи повериоци банке, које су у претходном периоду биле главно средство за уништење економије и осиромашење грађана, док су оне износиле из Србије милијарде евра сваке године и остваривале енормне профите, као ретко где. Циљ овога закона није да испитује одговорност банака (то држава свакако мора учинити), али и приликом избора законских решења мора се имати у виду и ова чињеница. Коначно и банке морају да преузму одговорност и сносе свој део терета економске кризе.
Ваш законски предлог, у суштини, у први план ставља породицу и друштвени интерес за заштиту породице и давање дужнику прилике да опет стане на ноге…
– Стечајни поступак би штитио интересе свих субјеката који у њему учествују, а први циљ стечајног поступка мора да буде финансијска рехабилитација дужника. Други циљ је правично, сразмерно, и ефикасно намирење поверилаца. Овај закон није неповољан по повериоце у мери у којој то изгледа на први поглед. Друштво има обавезу да очува основу људског достојанства презадужених, и ослобођење од одговорности је средство које може повратити људску независност, контролу и могућност избора сопствених активности.
Постоји ли ризик злоупотребе нових могућности које би закон дао презадуженим породицама?
– Сада – кад повериоци захтевају исплату доспелих а неиплаћених дугова – дужник нема могућност избора, јер су му могућности сужене и под великим утицајем повериоца, што је неспојиво са вредностима личне слободе и самосталности. Данас имамо породице које једноставно не могу ни да се прехране па им је враћање кредита и плаћање дугова постало немогућа мисија. Са друге стране, познато је да су наши грађани по традицији врло дисциплиновани у сервисирању дугова, што значи да сада већина њих касни у отплати само због очајне економске ситуације. Зато су неки принуђени и да продају своје станове како би преживели јер су изгубили посао. Уосталом, да ли је правично да нечији стан „оде на добош“ да би био исплаћен дуг који је вишеструко нижи од вредности стана?
Такви дугови разарају социјално ткиво Србије…
– Свакако. Дуговања остављају озбиљне друштвене последице. Због дугова пуцају породице, разводе се бракови, родитељи се одричу деце, а честа су и самоубиства. Велики број дужника заврше као социјални случајеви. Дуг тако постаје и извориште будућих друштвених патологија и проблема које је веома тешко решити.
Ваш предлог Закона о заштити презадужених породица подразумева и још једну револуционарну новину – ограничење дејства хипотеке у одређеним случајевима?
– Због специфичних прилика у Србији, потребно је као специјалну меру увести и привремено ограничење домашаја хипотеке стамбених кредита (до поправљања економских прилика у Србији). Утолико што би се – у случају лица које је отворило стечајни поступак над својом имовином, а има стамбени кредит обезбеђен хипотеком – права хипотекарног повериоца суспендовала на одређени период. А по окончању тог периода, уколико дужник и даље није у могућности да отплаћује кредитну обавезу, био сагледан целокупан случај – колики део кредита је отплаћен, који је однос између вредности дуга и оптерећене непокретности – па на основу тога понуђен модалитет решења, које не би морало да буде активирање хипотеке (на пример уколико је отплаћена већина дугованог износа).
Суочићете се са замеркама да то руши постојећа правила и доводи у питање сам институт хипотеке. Како на то гледате?
– Сматрамо опрвданим овакво нарушавање правила која регулишу хипотеку и уговорне односе. Из два разлога. Први је тај што објект заштите представља највећу вредност – живот и достојанство човека и породице, а самим тим и заштиту највећег интереса друштва, и свакако је оправдано претпоставити га другим интересима. Други разлог је тај што је немогућност враћана кредита наступила услед финансијских проблема дужника изазваних економском кризом у Србији, за коју дужник не сноси кривицу. Штавише, банке кредитори (у највећем броју случајева су то банке са иностраним капиталом) су један од главних криваца (као део система економског и политичког поробљавања Србије) за овакво економско стање, и оне су из њега извукле профит. Банке су претходних година биле главно средство за уништење српске привреде, извлачење ко зна колико милијарди евра из Србије, а притом су оствариле енормне профите.Због тога је више него оправдано да и оне сносе терет економске кризе у овом случају.
Позивате се у образложењу закона на међународна искуства. О чему се ради?
– Овакав Закон познају скоро сва развијена законодавства. Порекло вуче из Енглеске, најширу примену има у САД, постоји и у земљама Европске уније, а такође у Канади, Аустралији, Хонг Конгу, Јапану, Израелу, Јужној Африци, Бразилу и Русији. Чак и у Црној Гори. Припрема се увођење сличног закона у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Такође, заштита места становања и ограничење хипотеке су проблем са којима се сучавају и друге државе. Тако је недавно у Шпанији предата иницијатива са милион и четири стотине хиљада потписа за измену неправичног закона о хипотекама.
Све ово је у складу и са српском правном традицијом. Србија је познавала лични стечај још од средине 19. века. А енглески путописац Херберт Вивијен назвао је Србију „рајем сиромашног човека“. Зашто? Зато што је1873. године био усвојен Закон о народном благостању по коме „пет дана земље“ (подразумева се земља која се може преорати за пет дана рада), као и кућу са зградама и плацем од једног дана орања, нико и ни у ком случају није могао продати – ни држава, ни зајмодавац, ни сам власник. Законом је, дакле, био утврђен неотуђиви аграрни минимум који је сељак могао да обради за шест дана орања и који му нико није могао одузети!
