Партијско запошљавање у Македонији прети да достигне српске димензије. Док у Србији више од десет одсто становништва ради у јавној служби, у Македонији је проценат нешто мањи. Али и ова земља има своје пикантерије.
Шести октобар прошле године, ближи се подне. Хиљаде Македонаца опчињено зури у своје телевизоре где ће управо бити обзнањени победници лутрије. То није обична лутрија. У студију телевизије је више министара. Победника не чекају милиони евра, већ нешто много обичније, а толико прижељкивано – радно место у јавној служби. Посао на државним јаслама бољи је од сваког џекпота, то је испуњење сна о сигурном радном месту у земљи у којој других послова има све мање.
Према економским показатељима, Македонија је једна од свега неколико земаља Европе у којима се горе живи него у Србији. Незапосленост износи 28 одсто док „срећници“ који раде приходују у просеку 350 евра месечно. Државни дуг продубљује се из године у годину. У општој беспарици и перманентној кризи радно место на државном буџету посматра се као појас за спасавање. И зато је нација гледала телевизијски шоу у којем ће, од 30.000 пријављених, 1.600 људи сместа добити радно место.
Послом до гласова
Додуше, масовно запошљавање у јавном сектору и није нека новост. Број буџетских корисника експлодирао је посебно од 2006. године када је конзервативна партија ВМРО-ДПМНЕ преузела власт у коалицији са албанском странком БДИ. Према проценама немачке фондације Бертелсман, број запослених у јавном сектору је у последњих шест година са 90.000 порастао на читавих 150.000 људи. И то у земљи која има једва два милиона становника. „Влада је повећала број службеника како би створила велику базу политички лојалних грађана“, пише у студији фондације. Европска комисија, у најсвежијем извештају о Македонији, захтева „борбу против политизације јавне службе“.
Осим запослених, од државног буџета зависи и 270.000 пензионера и још 100.000 социјалних случајева. „Тако буџет постаје социјална алатка државе“, каже Зоран Ивановски са Универзитета у Тетову. Он за ДW објашњава да 15 одсто буџета иде само на плате, док у појединим институцијама на исплату зарада одлази чак 90 одсто средстава. Радним местима се обезбеђују гласови и социјални мир. Запослени грађанин не иде на улице по „тузланском рецепту“, а када остане сам иза паравана на бирачком месту обично гласа за статус кво – за оне који су га и запослили.
Иронија постаје потпуна када се зна да већина запослених у јавном сектору уопште не иде на посао. Тамо ионако толики број људи нема шта да ради, а ни где да седи. Македонски медији преносе да огроман број службеника остаје код куће и за то прима плату. Биљана Јовановска, бивша директорка Агенције за рад, такође мисли да је запошљавање део непрестане кампање владајуће странке. „Политика запошљавања увек добија на интензитету када се избори ближе. Циљ је да се повећа број потенцијалних гласача“, каже Јовановска.
Уценом до гласова
Македонска штампа годинама пише о овим злоупотребама. Пред ванредне парламентарне изборе 2011. су две новинарке телевизије А1 (која је у међувремену затворена) дошле до спискова владајуће ВМРО-ДПМНЕ на којима су имена људи који су обавезни да дају свој глас овој странци и да приде нађу још десет грађана који ће учинити исто. „Случај ‘Списак’ није открио ништа ново, али је доказао оно што сви знају – постоји разрађен систем куповине гласова“, каже за ДW Сашка Цветковска, једна од новинарки које су откриле ове спискове.
Имена људи са списка „сигурних гласова“ владајуће партије углавном се налазе и на списковима запослених у јавној служби. Цветковска је телефонирала са многима од њих и неки су заиста потврдили да морају да обезбеде гласаче за владајућу партију, уколико желе да задрже радно место. „Људи су уцењивани својим послом, али и радним местом синова, ћерки или унука“, набраја Цветковска. Размере скандала су постале толике да је, реда ради, морало да се укључи и државно тужилаштво. До сада нико није кажњен.
Игра се наставља по истим правилима – у априлу су председнички избори. Свега неколико дана пре него што ће парламент одлучити да се иде на изборе, у новинама су се појавиле стотине огласа за радно место у државној служби. Званично је планирано и 4.000 „субвенционисаних“ радних места – ради се у приватном сектору, али плату даје опет држава. Премијер Никола Груевски на све критике одговара аргументом необавештености. „Немам ниједну информацију да је закон прекршен“, каже премијер. Ни то није ништа ново, коментарише новинарка Сашка Цветковска. „Систем је ван контроле. Нема разлике између партије и државе. Изненадила бих се да је другачије.“
Извор: Дојче веле
