Да ли српски предузетник или произвођач има једнака права на домаћем тржишту, прилику да заради, али и отвори нова радна места? Судећи по понашању власти у Србији – нема!
Иако би на папиру требало да сви имају иста права и једнаке шансе на домаћем тржишту, у пракси се дешава да држава већ годинама повлачи потезе који искључиво иду на штету домаћег предузетника, који се и поред свих потешкоћа и саплитања одлучио да покрене неки посао.
Доказ за то је чињеница да су српска предузећа приморана да плаћају све дажбине држави и да редовно уплаћују ПДВ, док за странаце то не важи. Кинези, који држе малопродајне трговачке радње широм Србије, не пријављују целокупни пазар држави, већ само мањи део (до трећине) и тако свакодневно оштећују државни буџет у износу од више милиона евра.
Ако се узме у обзир колико има кинеских радњи и колики промет праве, постаје још јасније колико су кинеске радње заштићене од државе, али и фаворизоване у одсносу на домаћег продавца. Због тога, српски трговци су приморани да се повлаче из послова у којима су Кинези.
Из истог разлога додатно је уништена и српска текстилна индустрија. Уместо да стимулише текстилну производњу, по којој је Србија не тако давно била прави гигант, држава на домаћу текстилну робу одређује и пое неколико пута веће намета од оних за кинески текстил. Држава од српског произвођача утера сваки динар, а кинеском трговцу уплату пореза гледа по принципу: колико даш – даш.
Слична је ситуација и са продајом земље странцима, јер несхватљиво је да држава фаворизује продају војвођанских ораница шеицима из Уједињених арапских емирата, који су познати и као ГМО произвођачи, а да претходно ту исту земљу не понуде на продају домаћим пољопривредницима.
– Нека Влада Србије под једнаким условима као и Арапима нама понуди куповину државне земље – поручују из асоцијације Банатски паори, која више од 30 удружења пољопривредних произвођача. –
Мислимо да странац неће радити за добробит наше земље и наше деце и да никада неће бити друштвено одговоран. Једини интерес страног газде је економски интерес, да из ове земље извуче што више. Зато тражимо да се државна земља најпре прода српским пољопривредним газдинствима на лизинг до 20 година, јер ће тако пољопривредник постати газда земље и моћи да ради домаћински и са већим интересом. Фабрику можете израдити и порушити, али ако земљу једном продате странцу губите је за сва времена.
Начин на који фирме из Европске уније илегално извлаче новац из Србије је посебна прича. Пример је следећи:
– Странац за симболичну цифру купи од неког нашег човека предузеће са 50 радника. Региструје се овде и дотадашњем власнику да сва овлашћења. Тај човек ради и даље са својим парама, раднике исплаћује, али сада под новим називом стране фирме. Интерес тог човека је да наш домаћин, који му је фиктивно продао фирму, ради и издржи до првог завршног рачуна.
Кад дође завршни рачун, држава „новооснованој“ фирми исплаћује од пет до десет хиљада евра за свако „ново“ радно место. Странац узме те паре и подели са неким из владе који му је то наместио…
