„Први пут у посљедњих 20 година нисам оптимиста по питању будућности Републике Српске, коју тренутно раздиру жестоке страначке борбе и катастрофална економска ситуација. Вјерујте да сам ужаснута начином на који политичари из РС воде земљу за коју је изгинуло више од 20.000 њених најбољих синова. Ако овако наставе, дај Боже да дочекамо њен 22. рођендан!“
Не, ово није изјавио неки страни плаћеник или домаћи издајник, ово су ријечи Биљане Плавшић, некадашње предсједнице РС, особе која је признала да је починила ратне злочине и на крају постала добровољна дисиденткиња у Београду. Ма, откуда то, мајку му? У само једној години.
Сјетићете се прошлог 9. јануара, Дана РС. Помпезно и спектакуларно одржаног хепенинга, поводом 20 година „државности“ ентитета, шта год то значило и колико год то било логички нетачно. Сјетићете се Свете архијерејске литургије и славског обреда у Саборном храму Христа Спаситеља, додјеле одликовања тим поводом у Палати Републике, Свечане академије у дворани „Борик“ –„Република Српска глас који се чује“, свечаног пријема у згради Владе Републике Српске, те спектакуларне холограмске 3Д пројекције на фасади Културног центра Бански двор.
Сјетићете се и Божидара Станишљевића званог Боле, а како би и могли заборавити трагикомедију са дотичним човјеком који је по старом добром обичају чувао оружје у дворани „Борик“ , а онда је проглашен терористом Но. 1. Усхићено су државни медији трубили како је осујећена добро организована акција покушаја атентата на комплетно руководство РС и Србије, те присутних гостију у „Борику“. Посљедња вијест: Окружно тужилаштво Бања Лука подигло је средином децембра оптужницу против Болета, због “кривичног дјела недозвољене производње и промета оружја или експлозивних материја”.
Мало мање ћете се сјетити да су све ове баханалије коштале 670 000КМ вашег новца, али, хеј, не може се све ни попамтити.
Додик је прије годину дана на све микрофоне викао како је Српска боља, јача, економски стабилнија него икада. Годину дана послије, режим је и званично рекао оно што је народу јасно већ пар година. РС је у дубокој рецесији! Економски систем је ојачао „све у 16“. Отпуштено је на хиљаде радника. На десетине људи на дневној бази остаје без посла. Прецизни подаци говоре да је у РС у 2012. години без посла остало 34.504 људи. Они који још увијек раде изашли су на улице и најављују нове протесте. Синдикати просвјете, полиције, јавне управе и правосуђа у Републици Српској спремни су за генерални штрајк 21. јануара. Толико о стабилности, економској поготово.
У 2012. години, у Бањалуци су се десили протести због уништавања „Пициног парка“. Скоро осам мјесеци Бањалучани су свакодневно излазили на улице да искажу свој револт поводом злоупотреба и махинација са грађевинским земљиштем у срцу Бањалуке. Грађани су показали да им није свеједно. Е, па тога прије није било!
Прије само годину дана, Додик се љубакао и грлио са Борисом Тадићем, предсједником Србије, показујући како је добар и одан друг првом човјеку источних Срба. Данас, данас на политичкој мапи не постоји Борис Тадић и некадашњи му премијер Цветковић, главне звијезде Додикове журке од прије годину дана.
Ове године, од свих прекодринских узваника, требао је доћи вјечити престолонасљедник Александар, али ни он не дође. Магла, кажу. На аеродрому.
Данас, 365 дана касније нешто нам се Предсједник узнервозио, па је објавио рат „страним плаћеницима и домаћим издајницима“ , а све некако не би ли скренуо поглед са економског суноварта у који тонемо.
Данас Додик мање слави, а више се додворава. Коме стигне. Тако предлаже још једно најновије хумано пресељење. Овај пут, ни више ни мање него Срба. Косовских. Планира тако Додик, а да га нико не пита, да Србе са Сјевера Косова пресели и насели у Републику Српску, те да им поред земљишта и плацева за куће, обезбиједи и радна мјеста. Мистично је то што осим администрације, његов режим не може да гарантује стално радно мјесто било коме. Како ли ће, и шта ли ће радити најновије придошлице са Косова у беспосленој Српској само Господ драги зна. Милорад не зна, али му то ваљда добро звучи.
Наш друг Емир
Посебно инспиративан тог 9. јануара 2012. био је Емир Кустурица, који се бавио, а чиме би друго него својим послом, изградњом Андрићграда. Па је тако благоглагољиво рекао:
– Иво Андрић, велики писац, стоји на билбордима у РС и види се да му Српска добро стоји. Андрић је и највећи борац за слободу, а Андрићево дјело је највећи домен српске културе.
Кустурица је, за разлику од многих, човјек од ријечи и дјела. За нешто мање од годину дана, подигао је свој Андрићград за нешто око 16 милиона КМ наших пара. Тако је испоштовао и ријечи нобеловца, који је рекао – гдје престаје логика, почиње Босна. Треба ли напомињати да је у овај својеврсни аутлет, поред наших новаца, Куста уградио и туђе камење. Није се либио велики неимар, визионар, писац, редитељ и Милорадов друг да требињску Црквину, мало разбаштини, не би ли му Андрићград био што аутентичнији. На крају је добио неку врсту квазиправославног акултурног аутлета. За 2013. годину планиран је и нови кредит Кустурици, у износу од 8 милиона конвертибилних марака.
Ове године, Кустурицу нисмо видјели. Има пречег посла, очигледно.
Таман тако изгледа РС, годину дана послије. Аутлет иза чијих сјајних фасада административних кула сија и зија нерад, бахатост, осионост и непотизам. Ресто је јад, биједа и чемер, разумије се.
Па каква је то РС, на свој 21. рођендан. Иста као и за 20., само мало гора, лаконски би се рекло.
Заправо, толико лоше стоји та и таква РС, да Биљана Плавшић, особа која је политички створила и одгојила Милорада Додика, чисто сумња како ће иста РС поживјети до идућег рођендана.
Е, а кад Биљана Плавшић тврди да су сви политичари у РС лоши, а ту рачуна и своје политичко посинче Милорада, чему да се нада ресто локалне олигархије?
Прије годину дана, имали смо музичко-сценски национални спектакл “Република Српска глас који се чује”.
Годину дана послије, нема спектакла, али РС има глас који урличе, глас дављеника коме више није остала нити сламка за коју би се ухватио.
Годину дана послије, могли смо погледати музичко-сценску непријатност названу “Из Српске с љубављу”.
Данас, годину дана послије, Бањалука више није у дану мрмота. Не дешавају се идентичне ствари. А не, нешто се промијенило. Данас је Бањалука убого празна, са распаднутим новогодишњим украсима, локалима на којима одавно стоји катанац и пише легендарно – ИЗДАЈЕ СЕ. Данас се читава РС издаје. Не пита се за цијену. Може и у натури. Издају се и продају шуме, воде, руде… Оно задње што нам је остало послије продаје Телекома и ресто стабилних предузећа. Издаје се РС, али неће више нико нити да је погледа, а камо ли да нешто купи.
А Милорад Додик је прије само годину дана рекао да ће ова година бити година прогреса!
Нисмо помрли од глади, па се то може узети као велики успјех и прогрес. Иде нам 2013. Боже мили, каква ли нас љепота чека?
Биљана Плавшић не види у тој љепоти Републику Српску.
