Посљедњих дана у јавности се говори о мапама руских служби, односно ЦИА-е. Какав је Ваш став о томе, посебно када је ријеч о Србији и БиХ – која по тим мапама неће постојати.
Српска јавност и српски медији показали су по ко зна који пут површност и глад за празним сензационализмом када су се на безмало свим насловним странама српских дневних новина нашле „мапе Европе 2035.“, на којој су забележене безмало све „запаљиве тачке“ на континенту као независне државе, или као анектиране суседним матицама.
Скоро да се нико није запитао над очигледном паушалношћу и наивношћу тако повучених „граница“ и непрецизношћу саме карте (на којој се, рецимо, налазила карта Југославије, а не тренутних држава на Балкану), већ су потрчали да разгласе „вест“ о томе како је „руска обавештајна служба дала Косово Албанцима“, односно „поделила Босну“ (кога шта више занима). Дакле, не забрињавају сецесионистичке тенденције у Европи толико, колико забрињава овај јавашлук и немар српског (као и регионалног, па и европског) новинарства да наседа на овакве патке и медијске фабрикације.
Е, сад, што сте тиче самих „прогноза“ изнетих у тој грубој мапи, ма колико им извор био нерелевантан, оне би у извесној мери и могле да се остваре. Регионалистичка свест и центрифугалне силе поново су у успону, али будућност појединачних држава и опстанак сваке од њих пре свега зависи од спремности њене политичке елите и грађана да је бране, ако треба, и „свим средствима“. Дакле, колико буду јаке и одлучне власти у разним „спорним“ и државоликим регијама широм Европе, и колику буду имали подршку народа, тако ће на крају и проћи.
Оно што је истовремено са тим информацијама процурило у јавност јесте и припрема притисака на Републику Српску, одмах након што се ствар стабилизуије на Косову. Према неким предвиђањима, ситуација на Косову већ се полако завршава. Требају ли грађани РС по Вашем мишљењу страховати, односно мислите ли да има спремности у међуародној заједници да се упусти у нешто што би ударило на Дејтон.
Прича о дневном реду „Косово, РС, Санџак, Војводина“ пласирана је у домаће медије још пре више година, али се још увек надам да она више представља „лепе жеље“ наших „западних партнера“ и „добрих суседа“ у региону, него реалну геополитичку прогнозу. Пре свега, упркос свој попустљивости, капитулантству и недоследности српских постпетооктобарских власти, очигледно је да прича са „независношћу Косова“ још увек није прошла баш онако како се то очекивало, тако да чак и сада, пет година након проглашења независности, Србија и даље у својим рукама држи кључ будућности своје јужне покрајине. (Иако је велико питање докле ће, уколико се настави са овом политиком непрестаног попуштања).
У Републици Српској је ситуација по „креаторе међународне политике“ знатно гора – показује се да, уколико су они одлучни и јединствени, међународна заједница, у основи, босанским Србима нема много чиме да припрети, баш као што нема шта да им понуди ако одустану од субјективитета РС и приволе се некаквој „унитарној Босни“.
Актуелно руководство РС је убедљиво „прозвало блеф“ међународне заједнице (тачније, запада) и показало да Србе у Босни они фактички не могу натерати ни на шта, што они сами нису спремни да учине и зато се, имам утисак, сада прибегава заобилазној стратегији – унутрашњој дестабилизацији и покушају рушења неподобног руководства играњем на социјално незадовољство и економске (не)прилике.
Но, мене лично тренутно веома брине и ситуација у Војводини, која се у последње време знатно заоштрава, како кроз делатност српских „аутономаша“, тако и кроз све веће амбиције мађарске националне мањине, потпомогнуте оживаљавањем одређених реваншистичких аспирација у Мађарској, као и активностима хрватске политике, привреде и обавештајних служби.
Истовремено, многи процјењују да се Балкан полако стабилизује и то најприје због руководства Србије. Јесу ли такве оптимистичне процјене тачне?
Уколико говоримо о удаљавању Балкана од неке запаљиве ситуације која би могла одвести овдашње народе у неки нови рат, свакако је Балкан данас кудикамо стабилнији и мирнији него пре 20 година, али се не би смео сасвим искључити ни онај најцрњи сценарио. Уколико, говоримо о нерешеним државним и националним питањима, а пре свега о одрживости економија и социјалних система новонасталих државица у полуколонијалном статусу, онда свакако још дуго нећемо моћи да говоримо о „стабилности на Балкану“.
Што се Србије тиче, њена компаративна предност у односу на друге земље региона (попут Грчке, Бугарске, Румуније, Словеније или Хрватске) је управо њено „заостајање на европском путу“, где она има прилике да у овим земљама уживо гледа последице свих оних корака чија се имплементација од ње тражи. Нажалост, српска политичка елита није ни најмање заинтересована да користу ту своју компаративну предност, нити да анализира тренутно стање у региону и акутну кризу у ЕУ, већ мазохистички јури да комшије сустигне у презадужености, распродаји јавне имовине и демонтирању заштитиних механизма државе који би евентуално могли да гарантују неки будући напредак.
Занимљив графит у Београду – „Срби и Хрвати браћа“. Како сте га доживјели?
Ја тај графит доживљавам онако, како доживљавам опште српски однос према наслеђу Југославије – као горку иронију. У Хрватској је антисрпство годинама било практично званична идеологија на којој је (донекле слично као и у Сарајеву и Подгорици) грађен национални идентитет и вршена политичка мобилизација. (То је у последње време само донекле утихнуло због приближавања ЕУ и прилагођавања у Бриселу пожељној мулти-култи реторици.)
С друге стране, Срби још увек имају доминантно сентименталан однос према бившој браћи и заједничкој држави. У сваком случају, двадесет година након распада СФРЈ и раскрштања са „братством“ (и јединством), оба народа и даље муче исти проблеми, сусрећу се са мање-више идентичним изазовима, а у настојању да буду „посебни“ можда и више личе једни на друге, него што је то био случај у оквирима Југославије.
Да ли је власт у Београду исхитрено уклонила споменик и тако дала повод за разговоре о статусу Југа Србије. Може ли се, заиста, отворити питање Прешева, Бујановца и Медвеђе или су то флоскуле без реалног покрића?
Ја бих рекао да је реакција власти у вези спорног споменика била трома и недопустиво закаснела, а са становишта националних интереса свакако није требало да се допусти њено поклапање са преговорима у Бриселу, током којих се расправља, ни мање ни више, него о увођењу албанске царине на административну границу са КиМ. Неко злобнији од мене би вероватно подвукао да у питању није никаква случајност, баш као што је Хашим Тачи већ изјавио да је циљ уклањања споменика било одвлачење пажње српске јавности са договора којим је Србија фактички заокружила процес конституисања међудржавне границе између „Србије и Косова“.
У поређењу са штетом коју је таква одлука Ивице Дачића начинила националним и државним интересима Србије, и којом је, рекао бих, прекршио чак и ону ублажену и разводњену Резолуцију коју је само недељу дана раније прогурао у Скупштини, прича о споменику и његовом уклањању свакако је потпуно безначајна. Наравно, далеко од тога да треба занемарити чињеницу да се ова калкулација са дозираним дизањем страсти међу Албанцима, која у извесној мери одговара и Дачићу и Тачију, лако може отргнути контроли и изазвати неку озбиљнију штету.
Недавно се из Београда поменула идеја о нечему што се зове балканска унија. Претпоставка је да би у такву врсту, вјерованто економске уније, ушле Србија, БиХ и Црна Гора, будући да Хрватска за неколико мјесеци улази у ЕУ. Је ли вријеме сазрело за нешто попут тога и да ли чињеница да се врата Европе затварају за десетак година наводи да на размишљање о таквој врсти економске уније?
Идеја Балканске уније је стара колико и модерне балканске државе и она никада за претходна два века није изгубила на логичности и смислености, ако и јесте све више губила на реалности. У основи говорећи, економисти истичу да је једини реалан начин за убрзавање одрживог развоја у земљама попут Балканских – хоризонтално повезивање са земљама идентичног степена развоја (баш како то чине данашни мотори глобалног развоја – земље БРИКС-а). У том смислу би, заправо, нека Балканска унија у некој перспективи била одлично и логично решење, али само под условом да се на Балкану претходно елиминише неоколонијални утицај Европске уније.
Али све док ЕУ (и преко ње Вашингтон) вуче конце у региону, Балканска унија била би само још једно средство отуђивања локалних политичких елита од сопствених народа. Такође, разговор о било каквој Балканској унији без Грчке, Бугарске, Румуније – евентуално и Хрватске – потпуно је бесмислен и депласиран. Све у свему, занимљива идеја, али не и нешто чиме би Срби у овом тренутку требали да се заносе и залуђују.
Постоје неке информације да је у РС пласирано 10 до 15 милиона марака, у НВО сектор, како би се уздрмала власт у РС. Колико по вашем мишљењу стоје такве прогнозе?
Колико су такви наводи реални, не могу да кажем, али није тајна да је велики број НВО у региону продужена рука западне политике и полуга притиска на власти, кад год се оне перципирају као „неподобне“. Колико је новца потребно да би се дестабилизовала једна чврста влада, попут Додикове, не могу у овом тренутку да проценим.
Али могуће да се у првом кораку иде само на његово слабљење у циљу обезбеђивања политичких уступака на нивоу БиХ, евентуалног пристанка на чланство у НАТО и слично. Оно што знам – уосталом, гледао сам и гледамо то у Србији – јесте да је могуће потплатити мањину да на одређено време ради против интереса сопствене државе (или Републике), али и даље не видим на који начин је могуће грађанима РС, ма колико да су иначе незадовољни својим материјалним положајем и актуелном влашћу, институције Федерације и државе БиХ представити као било какву врсту пожељне алтернативе институцијама РС, у било ком смислу – културном, политичком, или економском.
Какав је по Вашем мишљењу био сусрет Ивице Дачића, премијера и Зорана Милановића Србије и Хрватске. Појавиле су се неке анализе да је Милановић дошао по задатку Брисела, како би зауставио зближавање Србије и Русије. Колико су такве анализе тачне?
Потпуно је бесмислена идеја да Зоран Милановић има ауторитет који би могао да утиче на сарадњу Србије и Русије, када је дискутабилно да ли он има довољно ауторитета да спречи чак и сарадњу Хрватске и Русије. О томе сасвим довољно сведочи хрватски дочек делегације „Гаспрома“ и њихова спремност да се укључе у „Јужни ток“, без обзира што, за разлику од Србије, немају шансе да постану транзитна земља и прибаве себи неку важнију улогу у читавом пројекту.
Посета Милановића Београду пре има вазе са скорим пријемом Хрватске у ЕУ, до када је потребно да Хрватска још једном покаже да је „добар сусед“ који „пружа руку свим земљама региона“ (укључујући, ето, и проблематичну Србију). Али мислим да је та посета имала највише везе са конкретним интересима (без)бројних хрватских бизнисмена и фирми које више него успешно делују у Србији и чији би положај у случају дањег погоршавања односа могао бити угрожен.
Постоје мишљења да је стратешки интерес српског народа, гдје год да живи – Србији, Републици Српској, Црној Гори или другим земљама, заправо економија и наталитет. Шта бисте ви издвојили као три најважније ствари око којих мора постојати консензус и заједнички рад Београда и Бања Луке?
Нема сумње да је демографија кључ сваког економског развоја. Уколико наша генерација не повећа број становника наших земаља, наше пензије неће имати ко да плаћа и земља ће се социјално колабирати. Али да бисмо могли да говоримо о интересима српског народа у земљама региона, морамо пре свега говорити о опстанку српског народа у региону, а српски народ је у Црној Гори, БиХ, па чак и у деловима Србије, директно угрожен, како социјално и демографски (на Косову и физички), тако и на плану културе и идентитета.
Срби у региону стога пре свега морају да изграде, очувају и ојачају јединствену српску заједницу која ће бити начисто са својим идентитетом, културом и вредностима, и која ће даље бити у стању да сама дефинише своје (тј. наше заједничке) приоритете у политици, економији или социјалној политици и да се за њих избори унутар постојећих граница. А у Републици Српској, реално гледано, уз мало среће, памети и труда, могуће је постићи и више од тога.
(Екстра-НСПМ)
