Београд – Према наводима текста, преузетог из часописа „Линк“ деца код куће гледају оно што и родитељи тако да су им омиљени јунаци ликови из турских серија, док су им узори певачи Гранда. Сви имају профиле на Фејсбуку, а шта у њима пишу то родитељи ни не знају.
Телевизија: Наиме, како преноси 021, сви узрасти у школи свакодневно гледају тренутно актуелне турске серије.
Чак, организују своје време у складу са терминима емитовања. Деца се у школи играју на основу тих серија, знају имена свих ликова и дефинишу их као „добре и лоше“. Због личних живота глумаца из поменутих серија, углавном ученице, купују жуту штампу и таблоиде, а и то им је најчешћа претрага на интернету.
Најгледанији програм је Пинк због серија и емисија таблоидног карактера. Гранд парада поставља стандарде што се тиче облачења, фризура и понашања. Приликом игре асоцијација на часу грађанског васпитања, деца су тражила да се формира комисија као у Грандовим емисијама.
Пошто не иду у биоскоп, гледају само филмове који се дају на телевизији и оно што могу да скину са интернета, мада су и ту ограничени јер не знају како се скидају филмови или серије. Нису ни заинтересовани то да науче већ само користе вршњаке који су то савладали па углавном од њих траже да им „скину“ нешто.
Радио: Ученици уопште не слушају радио и тај медиј им је најмање познат. Многа деца су коментарисала како у кући уопште и немају радио пријемник, већ да им је ТВ стално упаљен и чује се иако га не гледају. Ђаци чак и уче и раде домаће задатке уз упаљен пријемник.
Новине: Штампу генерално не читају јер домаћинства не купују новине, а и деца не воле да читају. Кроз разговор са ученицима 7. и 8. разреда се може чути да они „као“ читају новине на интернету. Међутим, и тада се информишу само кроз таблоиде и трач рубрике.
Деци су интересантне локалне недељне новине јер у њима често виде или прочитају нешто о особама – деци из окружења. Мада и тај начин информисања зависи од скромног кућног буџета.
У нижим разредима, деца се навикавају да читају образовно-забавне новине за које се определи учитељ/ица. Највише им се свиђају новине са занимљивим задацима, стикерима, стриповима, са што више слика и боја, а што мање текста.
Интернет: Сва деца имају своје фејсбук профиле. Родитељи не надзиру децу кад су на интернету нити им знају лозинке. Родитељима је важно да се похвале како им дете користи интернет а за шта, како и у које сврхе, не знају. Такође, оно што се не објави или не прокоментарише на ФБ као да се није ни десило.
Деца се такмиче ко ће имати више пријатеља на ФБ и у томе виде свој успех и популарност. Такође, мерило им је и број, а не природа, коментара после њихових постова или постављања фотографија.
Позитивна страна интернета, компјутера и игрица је што деца памте речи на енглеском, брже усвајају латиницу и алфабет али теже савладавају писање.
Мобилни телефони: Чак и ученици нижих разреда имају и носе мобилне телефоне и престиж је имати што новији и скупљи модел као и хваљење-набрајање карактеристика телефона иако се не користи ни десети део могућности уређаја.
(Б92)
