Можда без информационе подршке, али ипак, са успехом, у Београду је протекла прва Међународна евроазијска конференција у организацији друштвеног покрета Евроазијска Србија. Један од њених учесника био је млади украјински историчар Сергеј Белоус. О себи Сергеј каже да је Србију одабрао зато што је још у школи учитељица говорила о Србима као о пријатељском народу за Русе.
Већ на факултету решио је да пише о косовском конфликту, корак по корак је стицао контакте, путовао у Србију која је постепено постала за њега друга домовина. У интервјуу за Глас Русије Сергеј Белоус је говорио о трошковима на евростандарде, опасности по српску елиту, а такође одговорио на питање зашто Србија може да постоји као Француска Гвијана…
Сергеј, ако погледамо вашу галерију у друштвеним мрежама, тамо могу да се виде фотографије са, рекао бих, актерима из политичког живота Балкана који се међусобно искључују: на пример са Војиславом Коштуницом и представницима радикалног косовског покрета Самоопредељење…
Трудим се да развијам контакте са свим странама и као историчар да будем непристрасан. Али, наравно, имам симпатију за српску страну. Између осталог, то је условљено резултатима мојих научних истраживања која су довела до одређених закључака. Понекад кажем да сам србофил зато што тражим истину.
А ако је истина на страни Срба, онда то није моја кривица. Моја изјава је, наравно, у извесној мери претеривање, али у сваком случају трудим се да не екстраполирам симпатије на своја истраживања, јасно излажем чињенице и не вршим пропаганду. Предмет мојих научних истраживања су 90-е године, време перманентне кризе и турбулентности, као и процес интернационализације косовске кризе.
Негде у друштвеним мрежама видео сам наслов о конференцији у којој се помиње нешто попут евроазијске револуцијуе. У Србији смо већ видели обојену, да ли јој прети и таква евроазијска?
Можда нисте погрешили, употребивши реч „прети“, зато што евроазијски процеси могу да доведу у опасност власт актуалне политичке елите Србије. Колико је то могуће? Евроазијски савез још није постао реалност, тек наредне године почиње реализација овог пројекта. Ако претпоставимо да на просторима Русије, Белорусије, Казахстана и можда Украјине овај процес крене пуном паром, ако Русија буде предлагала конкретне варијанте сарадње за Србију, тада може да започне окрет у страну Евроазије, као најперспективнијег обједињења, тим пре што српски народ и политичке елите све мање имају илузија поводом евроинеграција. Али сада је о револуцији рано говорити.
Један од омиљених аргумената актуалних власти у Београду звучи овако: Србија не може да постане део, на пример, Царинског савеза, зато што је географски удаљена. Између осталог пример Јерменије је мало пољуљао ову аргументацију…
Овај аргумент је апсурдан, а користе га као аксиому. Стално се понавља да Србија не може да буде острво, она је окружена земљама НАТО-а и ЕУ. Наравно, овај фактор мало компликује придруживање интеграционом пројекту. Али, рецимо, налажење у окружењу земља ЕУ не смета Калињинградској области да буде део РФ. А Француска Гвијана се налази у Латинској Америци, али као прекоморски департман Француске, члан је истих тих међународних структура као и Француска.
Ваш реферат на конфренцији био је посвећен интеграционим тежњама Украјине и Србије – сличном искуству и сличним заблудама. Изнесите искуство своје земље.
Искуство Украјине је по мом мишљењу жалосно, али не толико колико српско, ипак Београд ЕУ притиска много више. Али заједничког је врло много. Ја сам на конференцији говорио о сличностима политике Јушченка и Тадића с једне стране, и проруских политичара Јануковича и Николића са друге. И сценарио је један исти – долазе проруски, претварају се у ватрене евроинтеграторе. Будућност Украјине зависи од мноштва фактора.
Једна од популарних заблуда се састоји у томе да ће нам европске интеграције донети стране инвестиције. Међутим, добијамо обратни резултат. Агенција Мудис смањује рејтинг Украјине са «Б3» на «Цаа1» , а аргумент је следећи: потписивање споразума о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ погоршава односе Кијева и Москве, и то ће довести у питање положај украјинских банака. И ако се говори о европским стандардима, ја бих поменуо следећу чињеницу: државни буџет Украјине прелазак пољопривреде на европске стандарде коштаће баснословних 160 милијарди евра. Надам се да ће се наш спољнополитички вектор променити, зато што у датом тренутку никакве користи од њега и никакве могућности за евроинтеграције ми немамо.
Евроазијска судбина Србије, како ми се чини, нераскидиво је везана за спољнополитички избор Украјине, зато што без ње, Евроазијски савез неће бити потпун. Да додам да ако се Русија буде развијала интензивније, ишла путем иновационе производње, а Евроазијски савез буде заснован на новим принципима државног управљања, то ће укинути већину питања у већем делу украјинског друштва, и тада ће процес кренути брже…
