Замислимо да у Србији, или било којој другој држави, изађе портпарол министарства одбране и саопшти неки став, а два дана касније сазнамо да влада, или званична администрација исте те земље не стоји иза тога. Шта бисмо помислили о тој држави и о тој влади? У најмању руку, да ту свако ради и прича шта му падне на памет.
Кога представља Скот, а кога Пентагон
Не, није реч о некој афричкој, младој и још неискусној демократији. Ради се о бастиону, светионику и узору демократије. Или су нас барем током деценија убеђивали да су Сједињене Државе управо то.
И да, управо зато, није ништа чудно кад ту демократију намећу и извозе тамо неким „заосталим народима“ које треба научити уму и разуму, како просечни Американац, који почесто меша Србију и Сибир или Словенију и Словачку, види земље у транзицији.
Али гле чуда, несувисле и контроверзне изјаве стижу ни мање ни више него из — Вашингтона, од представника америчких власти. А таман кад помислимо да је апсурдима крај, стигне неки нови и неочекивани бисер који је надмашио претходни. Реч је, наравно, о објашњењима везаним за трагичну погибију двоје српских дипломата у Либији.
Прве информације, и како ствари стоје најближе истини, говориле су да су Слађана Станковић и Јовица Степић, који су од новембра били таоци радикалних исламиста у Либији, погинули у америчком бомбардовању. Амерички амбасадор Кајл Скот, чије службовање у Србији није баш славно стартовало, поступио је потпуно исправно: извинио се, а кад је отворена књига жалости, међу првима се у њу уписао. Грешке се дешавају у рату, посебно оваквом какав се сада води, где се против терориста ДАЕШ-а, људи без војничке части и морала, мора прибегавати и ризичним потезима.
И све би било лепо да су амерички званичници остали на томе. Више ми се свиђало „само извини“, рећи ће отворено премијер Александар Вучић кад је дан након Скотовог извињења из Вашингтона стигла тврдња да повреде српских дипломата не потврђују да су они погинули у бомбардовању. Још маштовитија верзија стигла је следећег дана: Станковићева и Степић убијени су на другом месту, па су њихова тела однета на место бомбардовања. Све то, наравно, без увида у налаз обдукције, било либијске, било оне обављене у Србији.
Како објаснити ту збрку нелогичних изјава које сустижу једна другу? На енглеском би то назвали мишмеш, или каша. Амбасадор Кајл Скот није дуго лупао главу — наравно, новом нелогичном изјавом: да став Пентагона није и став америчке администрације. Какав закључак се може извући?
Чији су Скотови, а чији су Пентагонови извештаји?
А) Пентагон нема везе с америчком администрацијом. Шта нам то говори о тој земљи? Да је војска у њој постала свет за себе и да не пита много за мишљење званичнике који не носе униформу.
Б) Америчка администрација није у стању да формулише јединствен став, него сваки њен огранак даје сопствено мишљења, што би рекао наш народ, ко у клин — ко у плочу. Оно, једноумље је свакако лоша ствар а демократија и јесте полифонија мишљења, али диригент ипак мора да постоји.
В) Закључци и процене се у тој администрацији доносе исхитрено и без потпуних информација (што је потврдио и амбасадор Скот). Лаички речено, то се зове дилетантизам.
Које год објашњење прихватили, не пише се добро ни Сједињеним Државама, а богами, ни читавом свету.
Тања Трикић / Спутњик
