Иако је Радован Караџић званично инсистирао на суверенитету српског ентитета на 64 одсто територије БиХ и евентуалну конфедерацију са Србијом, у стварности он је био спреман прихватити мање од тога, наводи се у документима које је објавила ЦИА.
Конкретно, ове обавјештајне процјене које се налазе у документу од 5. септембра 1995, у подсекцији под насловом „Караџић игра улогу живота“ сугеришу да он није био расположен за конфедерацију са Србијом, јер би то умањило његову политичку тежину.
„Нема нимало сумње да Караџић ужива у позицији лидера босанских Срба и као фактор у међународним преговорима. Он би сигурно био колебљив да прихвати припајање територије босанских Срба Србији јер би велика Србија смањила његову улогу“, процјењују аналитичари ЦИА. На основу тога, дају конкретне препоруке како да се амерички дипломати односе према Караџићу. Прво напомињу да Караџић није спреман да се жртвује, упркос јавним наступима у којима тврди супротно.
„Из тог разлога, комбинација озбиљних војних пријетњи уз краткорочну дипломатску изолацију, након које бисмо обновили дијалог с Палама, учиниће га много пријемчивијим у будућим мировним разговорима“, анализира ЦИА. Напомињу да је Караџић почетком деведесетих година вјероватно искрено мислио да су Срби угрожени и да их је потребно заштити због ерозије Југославије. „Али, како је његова моћ почела да расте уз помоћ армије босанских Срба – уз извјештаје о ратном профитерству и корупцији – почео је да расте и његов осјећај значаја“, истичу аналитичари.
Иначе, у документу од 7. септембра 1995. видљиво је да се Америка „охладила“ од давања могућности отцјепљења РС и стварања конфедерације са Србијом, јер је, подсјећамо, у међувремену почела НАТО интервенција. „Босанци (БХ. муслимани) су сада добили оно што су хтјели задње двије године – западне ваздушне нападе у њихову корист. Постоје знакови да је Сарајево ‘очврснуло’ по питању конфедерације и предаје Горажда“, наводе у документу.
У извјештају од 5. септембра, у дијелу под називом „Милошевић и игра моћи“, ЦИА истиче да Милошевић није ултранационалиста како се представља, већ тактичар чији је једини интерес остати на власти у Србији. „Милошевићев тактички приступ је у потпуности посвећен обезбјеђивању његове моћи у Београду, ма какву цијену за то морали да плате његови сународници Срби“, сматра ЦИА. Подсјетили су да је Милошевић настојао бити кооперативан са Западом чим је појачан притисак на њега због санкција. Занимљива је оцјена да је за барем дио нагле промјене Милошевићевог приступа одговорна његова супруга Мирјана Марковић.
„Како год било, Милошевић је исправно процијенио да су га санкције и популација измучена ратом уморили од настојања да све Србе уједини у једној држави“, истичу.
И у овом извјештају ЦИА изражава запрепаштеност лакоћом којом је Милошевић Крајину препустио хрватској војсци и сугеришу да је Милошевић политичким маневрима спријечио већу реакцију у Србији због овог пораза. „Захваљујући београдским политичким одлукама, дошло је до занемарљивих протеста српске популације. И то упркос збјегу 200.000 Срба и највећем српском поразу откад је њемачки Вермахт прегазио Србију у седам дана априла 1941“, наводе у ЦИА.
Занимљива је оцјена у документу од 24. октобра 1995, у којем ЦИА процјењује да он у ствари нема утицај на Србе у БиХ, иако се труди да докаже супротно. И у неколико других докумената које смо нашли, на препоруке Ричарда Холбрука, специјалног изасланика америчког предсједника, да би требало олакшати санкције против Милошевића како би он утицао на Србе у БиХ, у Вашингтону одговарају негативно, вјерујући да Милошевић нема тај утицај. „Ми не видимо везу између суспензија санкција Милошевићу и његове моћи да утиче на Србе, иако би Милошевић желио да Запад вјерује да може. Његов главни утицај на њих је контрола материјалне помоћи коју им шаље“, наводи се у документу.
Веома је занимљив дио у којем Холбрук покушава убиједити Вашингтон да је потребно олакшати притисак на Милошевића, јер га притишћу опозиција и унутрашње снаге у Србији. Иако су доносиоци одлука о овој тврдњи подијељени, ипак је превладало мишљење да Милошевићу не треба помагати. „Један од Холбрукових аргумената је да је Милошевић под јаким унутрашњим притиском и да му је ова помоћ потребна. Ми не мислимо да је он баш под толиким притиском. Вјерујемо да би он дизање санкција искористио да се снабдије нафтом и стратешким материјалима“, забиљежено је 26. октобра 1995.
САД ЗАУСТАВИЛЕ НАПАД НА БАЊАЛУКУ!
Хрватске снаге су зауставиле офанзиву у западној Босни и чини се да је то у складу са демаршом који смо им упутили, стоји у документу ЦИА од 20. септембра 1995. године, који се односи на ситуацију око Бањалуке.
Осим што су вјеровали да би наставак офанзиве против РС угрозио мировне преговоре и цивилно становништво, чини се да су улогу у тој одлуци имали и Руси.
„Руси би могли постати хистерични ако Срби наставе да губе територије“, истиче се у документу од 14. октобра.
Како истичу у документу од 20. септембра, напади Босанаца (БХ. муслимана) у подручју Озрена и Коњица не престају, због чега су „узнемирени Руси“ од Американаца тражили демарш према Босанцима.
„Јасно, Босанци ‘њуше’ побједу и нису вољни да дају концесије“, наводи се.
У документу се говори и о пошиљци наоружања из Ирана за Бошњаке, коју је открила хрватска војска.
„Изнервирани Хрвати су запријетили да ће срушити сваки ирански авион који буде допремао оружје муслиманима“, истиче се у документима.
САД нису биле спремне да приликом размјештања ИФОР Србе и Федерацију третирају на исти начин, стоји у документу од 18. октобра 1995. године.
„Планери НАТО-а имају различита гледишта како третирати неку од страна у случају кршења споразума. САД би Србе и муслимане третирале на различите начине, а НАТО би обје стране третирао идентично“, стоји у документу.
Планери се баве и питањем како да ИФОР поступа према Србима и треба ли и у којој мјери боравити на територији РС, иако су у процјенама ризика истицали да опасност њиховим трупама долази од иранских елемената у БиХ и могуће хрватске интервенције у Источној Славонији, а не од Срба и Хрвата у БиХ. На крају су се одлучили за једнак третман.
У документу од 18. августа дословно пише да ако Федерација прекрши споразум, мировне снаге одлазе, а ако Срби прекрше споразум, мировне снаге би интервенисале.
