Подгорица – Мученичке кости седам припадника Југословенске војске у отаџбини које 66 година леже у заједничкој гробници – стратишту, на дну јаме дубоке око пет метара на планини Сињавини, недалеко од катуна Јечмен до, немају мира.
Истраживачи спелеолози, како су се представили полицијским службеницима, без сагласности породица страдалих, ушли су у гробницу, иако она никада није била „мамац“ за научнике.
На главни улаз ширине око 70 центиметара нису могли, јер су положени метална плоча и крст, па су највероватније користили друге уске пролазе. На плочи је обавест о погибији Миљана Мандића, Јанка Илинчића, Драгутина Илинчића, Миладина Кнежевића, Милорада Вуковића, Миливоја и Мијојке Илинчић.
На том месту је парастос жртавама одржао митрополит Амфилохије који се и сам спуштао у ту гробницу. Њихови најближи за злочин оптужују Јова Капичића, бившег генерала Удбе, који негира умешаност у злочин, истичући да је за то одговоран Корпус народне одбране Југославије.
У књизи „Голи отоци“ Капичић је описао овај догађај на другачији начин. Он децидирано саопштава да је издао наређење да се ова шесточлана група ликвидира тако што ће се у пећину убацити и активирати 300 килограма експлозива. Крвави догађај збио се фебруара 1947. године, када је Озна дознала да се Миљан Мандић, судија предратног војног суда и ратни командант Колашинске бригаде Југословенске војске у отаџбини, скрива са саборцима на простору планине Сињавине, у једној пећини.
У вишедневној опсади која је уследила погинуло је пет војника који су насилно ушли у пећину, користећи као живи штит родбину опкољених.
– Након тог догађаја Јово Капичић, тадашњи министар унутрашњих послова Црне Горе, доноси одлуку да се убаци 300 килограма експлозива и убију припадници краљевске војске у отаџбини – прича за „Новости“ Андрија Мандић, председник Нове српске демократије и посланик, чији је деда Миљан један од страдалника у овом злочину.
Пре неколико година, након једног интервјуа Капичића у коме он детаљно описује властиту улогу у том злочину, Мандићева тетка Мира, Миљанова ћерка, поднела је против њега кривичну пријаву, али тужилаштво Србије још није реаговало.
Покушавале су породице више пута од 1947. године да дођу до својих најмилијих, али нису успеле.
– Улазили смо у гробницу која се окомито спушта пет метара, а онда се бочно рачвају полуурушени пролази. Након парастоса, породице Мандић, Кнежевић и Илинчић су одлучиле да не преносимо њихове посмртне остатке у фамилијарне гробнице, већ да место страдања остане њихова вечна кућа. Обележили смо крстом и прикладним текстом ту гробницу и то свако у овом крају зна – додаје Мандић. – Сада се помињу некакве спелеолошке акције и откривене експлозивне направе које наводно угрожавају сигурност грађана, у том иначе ненасељеном и непроходном крају.
Нова српска демократија је више пута у Скупштини Црне Горе иницирала и предлагала конкретна документа која би представљала почетак суочавања са властитом прошлошћу. Резолуције и декларације о осуди комунистичких злочина након Другог светског рата никада нису добиле подршку владајуће већине.
У међувремену, Више државно тужилаштво покренуло је истрагу око овог догађаја. У саопштењу полиције наводи се да је о проналажењу експлозивних средстава обавештен Директорат за ванредне ситуације МУП чији стручњаци су у бочним пролазима открили и људске костуре. Прича се да је са екипом истраживача у јами био и један полицијски инспектор, али ту информацију нисмо могли да потврдимо.
ПОРОДИЦЕ КАО ЖИВИ ШТИТ
Миљанова ћерка Мира памти добро овај догађај. Она каже да су припадници Озне пред пећину доводили чланове породица оних који су се у њој скривали.
– Довели су чак и моју седамдесетогодишњу баку, мајку у седмом месецу трудноће, двогодишњу сестру Миланку и мене. Такође су довели и најближу родбину Илинчића и Кнежевића и ми смо им служили као живи штит приликом уласка у пећину. Тада сам имала само четири године – присећа се Мира.
