Срби са Косова и из Метохије данас личе на неко дете које цвили и грчевито се држи мајци за скуте, док га она од себе одбацује, оставља комшилуку на чување, жури у Немачку на „привремени рад“, да пере судове у чика-Хансовом ресторану, и поручује: „Биће теби сине боље него код куће“!Није чак лако ни писати о њиховом положају, а камоли у њему бити. Ако живите, или ако сте прогнани са Косова или из Метохије, треба ваљда као сваки homo sapiens да пројектујете сопствену будућност и будућност своје породице. А како за име света то урадити, ако су информације које добијате од људи који о вама одлучују потпуно опречне и обавијене некаквом једва прозирном маглом, кроз коју назирете само мрак?
Како урадити када на пример: директор владине канцеларије за Косово и Метохију Александар Вулин, који је лично био на „преговорима“ у Бриселу, подноси оставку јер се са споразумом који је тамо наметнут не слаже, а убрзо затим постаје председник Одбора за имплементацију истог, тј. нечега са чим се не слаже!? Све ово му у међувремену не смета да вербално тапше Србе по рамену: То мајстори, ви сте најхрабрији, најлепши, најслађи, од вас зависи хоће ли нас и вас бити ли нас неће бити! Као да изјављује саучешће, Боже ме опрости, и то у пригодној гардероби.
Или, како урадити када „Још мало па Отац нације“ изјави да „албанска чизма неће бити на северу Косова“, а недуго затим председник државе изјави: „да у бриселском споразуму постоји тачка која каже да у наредних 10 година НАТО неће дозволити да војска Косова крочи на територију на којој живе Срби“! Шта ово треба да значи? Да ли то значи да неко лаже? Ко лаже треба да има добро памћење. Ако нико не лаже, једино што се логички може закључити је да Срби (а ни НАТО) на северу Косова за 10 година нису пројектовани по бриселском „споразуму“? Да ли то значи, да ће дете које се данас роди у Лепосавићу, у трећем разреду испред школе гледати тенк са двоглавим орлом? И то црним! Какав орао, таква и будућност.
Како то урадити, ако премијер након свих ордења за европејство, изјави да ћемо можда бити преварени од те исте Европе? Да ли ће јој вратити ордење? Да ли ће се она због тога расплакати? Сажалити? Видећемо у наредној епизоди ове крими-сапунице са елементима трилера. Оно што крајње разочарава је сазнање да нам владу предводи неко кога тако лако могу преварити.
Не бисмо ми знали да је то тако лако да пре месец и по дана професор Ратко Марковић, иначе вођа наше делегације у Рамбујеу у време када је садашњи премијер такође био на власти, није изјавио да нам је одувек био услов да предамо Косово! Можда да је телефонирао премијеру да га обавести, ми не бисмо били преварени!? Дакле опет је неки Ратко крив.
Како то урадити, ако нам из Брисела челници наше делегације са опстипацијским грчем на лицу саопштавају како се води рововска борба око међународног позивног броја за Косово; па уз то шиптарска делегација мало и дода ритма како Срби као нешто затежу; па се онда „однекуд“ појави неки предлог да српски оператер оперише на Косову а да заузврат ми дамо тај позивни број да се они не пате; па се онда „преговара“ који би то оператер могао бити… А мене у последњих десет дана десет Шиптара зове да пита како смо задовољни услугама Теленора!? Те какви су пакети, те какве апарате дају у пакетима, те ово те оно. Није мени криво што урушавамо сопствени суверенитет да би Норвежани правили бизнис, културан је то народ, послаће нам честитку за Нову годину, него ми је криво како то вечито Шиптари све знају, а ми не знамо. Све и да не буде Теленор, нека то буде Телеком, каква је разлика ако га влада већ продаје?! Немцима или Ескимима, није важно. Па наравно да нам уши расту.
Како то урадити када на пример министар образовања Обрадовић дође у ректорат Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, и изјави да: “не треба да отварамо питања која не отварају у Европи и да ми постављамо питање судбине Универзитета које не постављају други. Ако то питање дође на дневни ред онда ћемо заједно тражити решења и видети шта је за нас прихватљиво и могуће и шта је европска и светска пракса по том питању”.
Сви који знају колики је значај Универзитета за опстанак српског народа виде га као кичму интелектуалног и биолошког опстанка и повратка Срба, тако да нико озбиљан не може да верује да то питање „не постављају други“. Штавише из самог Брисела долазе сигнали да се разматрају модели хрватског универзитета у Мостару, што је непримерено јер Хрвати у Мостару (међународно признатој БиХ) имају и хрватско држављанство, а надлежно министарство је у Сарајеву. У нашем случају надлежна би по свему судећи била влада у Приштини, а држављанство је притом такође питање које се аутоматски намеће. Од пре неки дан у оптицају је и модел универзитета у Тетову, који је потпуно финансиран и у надлежности је владе БЈРМ. Паралела тетовског универзитета се може повући на пример са Универзитетом у Новом Пазару, али никако са Универзитетом у Приштини.
Коначно, како то урадити, када народ акламацијом одбије бриселски споразум, па се народне вође определе за формирање Скупштине АП Косова и Метохије, да би дан уочи формирања, посланик ДСС Марко Јакшић саопштио да се боји да ли ће постојати већина за формирање исте. Разлог: „Непоколебљиво су за оснивање АП и формирање скупштине и даље ДСС, СРС, део СПС, Српско национално веће и бројна удружења грађана“. Из овога је јасно, да је против овога „само“ СНС. Јасно да, али није јасно зашто Јакшић, иначе искусни политичар не каже ко је, именом и презименом, страначки интерес ставио испред народног. Па макар та странка била и СНС.
„Још мало па Отац нације“ је можда вршио притисак, али кад не дај Боже буде дошло до бежаније и(ли) исељавања, неће он бежати него управо народ кога сад представља тај са именом и презименом, а који је подлегао притиску. Немамо ми много времена за квазидипломатску реторику. Не могу обе стране бити у праву. Не могу и исток и запад бити на западу. Или је у праву Јакшић, или је у праву тај који је подлегао притиску. Овако испада да је Јакшић у праву, али штити идентитет оног другог који није у праву. Е па ту нешто не ваља.
Овај последњи пример некако највише обеспокојава. У реду: Вулин, Дачић, Обрадовић, Тома и U-know-Who не морају превише разумети косовски проблем, а вероватно и не могу. Њих смо ионако бирали по лепоти. Али, када неко ко је судбински везан за просторе Србије који су угрожени, испољи конфузију па макар она била изазвана притиском, е то је много опасно.
Бриселским споразумом како ствари стоје (а ако он још уз то и не резултира њ.в. Датумом) , ми смо отворили Пандорину кутију, и сада ћемо се све више чудити што из ње искачу разна зла. Шта ли смо очекивали у њој да нађемо? Шаргарепе можда? Од свих зала која се могу очекивати да искоче из бриселске Пандорине кутије, највише се треба прибојавати имплементације у образовном и здравственом систему.
Ту још увек постоји простор да се спаси што се спасти може, за разлику од судства и полиције. Буду ли, а све се чини да је то већ готова ствар, здравствени а нарочито образовни систем, потпали под власт Приштине, бојим се да ће последице дугорочно бити погубне. Овде, ако икако могу упутити апел властима, молим их да се не играју питањем универзитета. То је кичма опстанка, и она се сме једино јачати, а никако ломити. Нарочито их молим, ако већ нешто у вези те „кичме“ морају да ураде, да то не буде у току распуста, „по ‘ладу, да их не познаду“. Ако се пропада, барем нека се сачува минимум части. И то је неко семе за будућност.
Додуше у ефикасност овог начина решавања проблема тако што се прво лансирају сви проблеми, а тек онда post festum схватају и покушавају решити (било да је Датум мотив или не), бих могао лако да поверујем и да се штавише извиним властима и честитам на генијалности, ако би на пример премијер (а тек ако би то урадио први до њега): обукао одело, везао кравату и обуо ципеле, а тек након тога обукао гаће, мајицу, кошуљу и чарапе. Овај подвиг би могао да преноси Јавни сервис, а могао би да падне и неки риалити шоу: „Обуците буџу“, на пример.
И након свега овога, умало да напишем: „Као последицу те заслепљености Унијом, наша власт нас је довела у озбиљан проблем. Рупе у буџету су све веће. Динар вртоглаво пада. Обећања којима нас је Унија засипала су избледела, нарочито након краха неких држава које су већ чланице Уније. Све је очигледније да какво-такво крпљење буџета не можемо урадити без њеног уплива. Ако Унија буде учествовала у крпљењу нашег буџета, имаће апсолутно право да одређује и на шта ће се тај новац трошити. А ако до тога дође, а све је извесније да хоће, прво што буде постављено као услов, биће престанак финансирања, судова, школа, и болница, тј. „паралелних институција“ на Косову и у Метохији“.
И онда се сетих да сам то већ написао пре годину и по[1] и то о оној претходној власти: недемократској, издајничкој, корумпираној, „жутој“; а не о овој која нам је „донела промене за мање од године дана“ – „демократској“, толико „патриотској“ да јој је на челу чак и један прави четнички војвода, „непоткупљивој“, а боју додајте по жељи. Нећете погрешити, ма коју боју одабрали.
