Биљана Србљановић: Зашто бих била припадник Младе Босне!
Идеја о уједињењу Југословена које је, по мом мишљењу, и даље несумњиво најсветлија тачка наше савремене историје, каже српска списатељица Биљана Србљановић.
“Не заборавите да су током суђења оптуженици из спрдње тражили да се ‘тај бог на којег се сви толико позивају’ позове као очевидац, да каже шта се стварно догодило у атентату”, вели Биљана Србљановић, говорећи о Сарајевском атентату 28. јуна 1914, који је био индиректан узрок почетка Првог светског рата!
У склопу европског обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата, бечки театар Шаушпилхаус ће следеће године на сцену поставити за ту прилику специјално поручен комад београдске књижевнице Биљане Србљановић, Принцип. Иако су јој, како каже, стране историјске теме – “нарочито задата епоха” – Биљана Србљановић је прихватила понуду и “као из топа” одлучила да основна тема њене нове драме буде – атентат.
“Атентат је оно што ме опседа још од убиства Зорана Ђинђића, од 12. марта 2003.” – објашњава Биљана Србљановић.- говори Србљановић у интервјуу за босански лист Дани!
Пре него сте почели да пише драму Принцип, каже, веома мало је знала о Сарајевском атентату?
“Веома мало; углавном оно што сам научила у школи. Поред тога, у глави су ми остале поједине слике из доста лоших филмова Вељка Булајића и Хајрудина Крвавца: оптерећујући дух кича партизанског филма транспонован у 1914. Такође, сећала сам се одјека представе Тајна црне руке Љубише Ристића из које сам запамтила неподношљиво урлање у микрофоне, као и лажну информацију да је, у тренутку убиства, Софија Котек била у осмом месецу трудноће.
Морам да кажем да је у том смислу на мене збуњујуће деловала и чињеница да већ седам деценија у Београду имамо улицу и Гаврила Принципа и Масарика, људи који су носиоци две потпуно супротне идеје еманципаторске борбе: први тираноубиством, други културном обновом. Симболичну дихотомију тог времена никако нисам успевала да разумем, па се онда тиме нисам много ни замајавала.”
У припадницима Младе Босне препознала је неке своје политичке идеје.
“Пре свега, ону о културном уједињењу Југословена које је, по мом мишљењу, и даље несумњиво најсветлија тачка наше савремене историје. Поред тога, у Младој Босни сам препознала и своју сумануту потребу да мењам свет, да, по цену да је целу раскомадам, из ципеле вадим камен који ме жуља; препознала сам и личну импулсивност и сталну запитаност: мислим ли добро или се страховито варам; шта је ово што управо чиним – каже списатељица, која инсистира на југословенству младобосанаца…
– Ево, рећи ћу вам: на питање судије Пфефера да се изјасни о својој националној припадности и својој основној политичкој тежњи, Гаврило Принцип одговора: “Ја сам националиста Југославен. Моја је тежња ујединити све Југославене у којој било државној форми и ослободити их од Аустрије.” Принцип је тврдио да је Србо-Хрват и да говори хрватско-српски; на питања о вероисповести, углавном се цинично смејао.
И остали завереници су имали готово идентичне ставове… Оном дивном лекару Папенхајму, умирући Гаврило је рекао да ни као дете није веровао у Бога. Најзад, не заборавите да су током суђења оптуженици из спрдње тражили да се “тај Бог на којег се сви толико позивају” позове као очевидац, да каже шта се стварно догодило у атентату. Хоћу да кажем да је све оно сто је Гаврило Принцип говорио о националном осећању, о културној припадности, о потреби за ослобођењем малог човека и одбацивању јарма, пре свега, економске експлоатације заправо у сржи младобосанске идеје.
Због инсистирања појединих историчара на Принциповом српству коменарише:
– Великосрпски националисти упорно покушавају да присвоје идеју Младе Босне; истовремено, босански и хрватски националисти се, укидајући јој историјски значај, труде да ту великосрпску лаж и потврде.
Тако су се на истом послу уједињени нашли и оснивачи Српске демократске странке – који, деведесетих, певају Принципу “убици” – као и они који су похитали да му првих дана рата извале стопе у асфалту пред Латинском ћупријом и да му, као Србину, заметну сваки траг. На крају, испаде на Принципа у Сарајеву никада није ни било… Лично, кажем, чврсто верујем у племенитост Принциповог и младобосанског југословенства.
Оно је освешћено! До тог су југословенства Младобосанци дошли еманципацијом, размишљањем, сусретима са другачијим од себе. Када, рецимо, Принцип у чуду бележи да се здружио с Ивом Крањчевићем – који је, за разлику од њега, Хрват и католик – да њих двојица имају идентичне погледе на свет, да се истом радују и за истим тугују, једини искрени и поштено изговорени закључак Гаврила Принципа је: “Почињем да мрзим шовене (претаране родољубе – прим. Србин.инфо).” А та идеја је револуционарна! И за оно, а богами и за ово време. Иначе, Гаврило Принцип у мојој драми није ни терориста ни јунак; он је пре свега жртва.
