У Јиндриховицама у Чешкој сахрањено око 8.700 српских војника из Првог светског рата, више него на Зејтинлику – тврди др Видоје Голубовић.
Ако постоји Београђанин који је себи дао претежак задатак, онда је то др Видоје Голубовић, човек који покушава да пронађе и опише све војничке гробове које су наше војске током претходних деценија, а богме и векова, „расипале“ широм света.
Голубовић тврди да су „вечна коначишта“ наших хероја „посејана“ на свим континентима на планети. Овај експерт Института за међународну политику и привреду и аутор бројних књига и научних студија каже да наших војничких гробаља има у више од стотину различитих земаља!
Ипак, једна прича нас је потпуно запрепастила. То је приповест о највећем масовном гробљу српских војника, о којем, срамота је рећи, углавном не знамо – ништа.
Шта све не знамо
– Запрепашћујуће је наше лоше познавање оног дела прошлости који се односи на заробљенички логор који је током Првог светског рата био у Хајнрисгрину у Чешкој – почиње причу др Голубовић. – То место данас се зове Јиндриховице и удаљено је око 20 километара од чувене бање Карлови Вари. Ту су Аустроугари депортовали бројне заробљенике из различитих
нација, а наравно, значајан део међу њима чинили су и Срби. Логор је био крајње нехуман, а заточеници су били приморани на исцрпљујући рад у каменолому. Изложени логорским, масовним обољењима, лоше храњени, почели су масовно да умиру.
Тако су у Јиндриховицама убрзо аустроугарске власти биле приморане да направе два гробља. Католичко је било намењено углавном Италијанима и другим католицима, док је за Србе и Русе било одређено православно гробље. Међутим, болести су се током ратних година толико муњевито распламсавале да су несрећне жртве ускоро морали да сахрањују у масовне гробнице.
– Током последње две ратне године управо су руски и српски заробљеници били приморани да ископају велики базен на врху оближњег брда, који је требало да постане резервоар за воду, одакле би се напајала насеља из околине – објашњава Голубовић. – Иронија судбине хтела је да су, на крају, сви оболели и сахрањени управо у огромном кратеру који су сами ископали, не слутећи да копају сопствену гробницу.
Сада се питање намеће само – да ли је непун век од тог језивог доба довољно дуг временски период да све што се тамо одиграло, ми овде потпуно заборавимо? Тим пре, како каже др Голубовић, што су чешке власти после Првог светског рата сарађивале са властима Краљевине СХС и што је још тада закључено да у Јиндриховицама почива 7.100 српских војника.
– Тада је направљен маузолеј, извађене су кости из масовних гробница и стављене у минијатурне ковчежиће димензија 79х30х30. Тако остаци наших дедова и данас почивају у крипти ондашњег маузолеја. То није све! Пре неколико година је наш земљак Дејан Ранђеловић, који живи у Карловим Варима и самоиницијативно брине о костурници, наишао у шуми на остатке огромног гробља које првобитно уопште није евидентирано, и на којем, према претпоставкама, има гробова још 1.600 српских војника!
Та мучна математика доводи број српских жртава до стравичних 8.700, а др Голубовић подсећа да је до сада најпознатије и највеће гробље наших војника ван државе на Зејтинлику, у Грчкој, где их има 7.120.
Потрага за жртвама
Наш саговорник је председник „Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца“. Пожртвовани људи окупљени око овог удружења труде се да очувају сећања на наше погинуле ратнике.
До сада су прикупили податке о више од 40.000 добровољаца који су страдали током Балканских и Првог светског рата, а сваке године средином септембра одлазе на Кајмакчалан како би одржавали српска гробља на том месту. Дабоме, све то раде о свом трошку.
Очигледно су драгоцени делови наше прошлости очувани само захваљујући ентузијазму појединаца или њиховој изузетној посвећености очувању сећања на претке.
Пијетет и посвећеност
Аустроугарски логор Хајнрисгрин, у близини места које сада носи име Јиндриховице, обележава маузолеј који стоји на узвишењу изнад стратишта. Окружују га крошње медитеранских кедрова које су ходочасници донели са Хиландара. Многи нису веровали да ће горостасно, медитеранско дрво успети да се избори са опором централноевропском климом.
На овом месту званично не постоји чувар, осим Дејана Ранђеловића, као и Православне цркве у Прагу, који, свако на свој начин, воде рачуна о овој спомен-костурници колико знају и умеју. Када је пронашао костурницу наших војника, која није била до сада позната, Ранђеловић је видео и записе о нашим прецима из Чачка, Пожаревца, Параћина… Нису ни сањали да ће, служећи Србији, живот окончати у далекој Чешкој, на Крушној гори.
