Хапшење Хрвата Перковића и Мустаћа кључ за демонтирање Титове удбашке машинерије смрти. Српска државна безбедност је све до 1996. године била само пуки сервис Савезне ДБ.

Према и даље незваничним подацима, југословенска тајна служба ликвидирала је у Западој Европи током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века десетине Хрвата, Срба и Шиптара. Скоро је сигурно да ће сви ти случајеви заувек остати неразјашњени, а убице некажњене, без обзира на то што су то радили под идеолошко-патриотским набојем вере у један систем. Утисак је да Хрватска и Србија нису заинтересоване за сарадњу са судовима на Западу у расветљавању тих злочина.

Примера ради: два нерасветљена убиства емиграната десила су се и у Шведској. Српски политичар у егзилу Саво Чубриловић убијен је у Несоу 1969. године, а Хрват Стипе Миулић ликвидиран је испред свог дома у Фалкенбергу ујутро 1975. године када је аутом кренуо на посао.

Стане Доланц-Аркан

Хрватска хапшењем Перковића окајава грехе због оптужби да саботира суђење бившим агентима јуугословенске Удбе. Иако је немачком тужиоцу Волф-Дитеру Дитриху пошло за руком да се Крунослав Пратес прогласи кривим у случају убиства Ђурековића, тужилац тврди да бивши комунисти још имају утицај на хрватски правни систем.

О томе колику је снагу и значај у друштву имала Савезна СДБ Југославије и како је српску ДБ претворила у свој сервис чуло се и на суђењу Јовици Станишићу у Хагу. Посебно у периоду када су на челу Савезне полиције били Стане Доланц, и касније, кад је на челу СДБ био Здравко Мустаћ!

Српска државна безбедност је све до 1996. године била само пуки сервис Савезне ДБ и није имала никакав значајнији удео у безбедносном систему Југославије. То је био резултат Закона о основама система државне безбедности из 1984. године у коме је Савезно министарство унутрашњих послова у чијем саставу је био Савезни ДБ задржало све најбитније послове у Београду по питању обавештајног и контраобавештајног рада. Савезни ДБ је до 1996. године био најмоћнија институција у земљи и прави симбол аутократске власти Јосипа Броза Тита, много година и после његове смрти.

Јосип Перковић

– Треба знати и то да су све офанзивне акције према иностранству почев од седамдесетих година прошлога века вођене из ове институције Савезног ДБ – преносе најближи сарадници речи Јовице Станишића. – При томе се не мисли само на обавештајни рад, него и на потпуно непотребна убиства наших емиграната за које је тадашњи режим проценио да су политички опасни за њих. Постоје многобројни материјални докази да је један од агената Савезне службе у време познатог политичара и министра Станета Доланца био и Жељко Ражнатовић Аркан. Обављајући прљаве послове стекао је наклоност Савезне полиције, тако да је био практично потпуно заштићен од кривично-правног прогона српске полиције: јавне и државне безбедности. Уживао је подршку челника југословенске тајне полиције, а како многи тврде, „опште је позната чињеница да је Аркан током 1990. године често виђан у друштву шефа Савезне ДБ Здравка Мустаћа, који је био из Хрватске“!

За Аркана српска јавност је први пут чула 1983. године када је ранио двојицу полицајаца који су дошли да га приведу по потерници коју је за њим издала холандска полиција. Рањавање двојице полицајаца тужилац Милутиновић је окарактерисао као Арканову самоодбрану (касније се жалио да је имао притиске од сране СДБ?!), без обзира на то што су обојица полицајаца од последица рањавања завршила у инвалидској пензији. После тог догађаја, у канцеларији директора ФК Црвена звезда срели су се Аркан и Радмило Богдановић. Када су у једном тренутку остали сами и канцеларији, Богдановић му је, знајући за његове контакте са Савезном полицијом, у лице припретио да му више не падне на памет да иједног припадника полиције нападне, јер ће у противном уследити најдрастичније мере одмазде?! Аркан је то сасвим озбиљно схватио, и, по Богдановићевим речима, више није било проблема…

ГИШКИНИ ГРЕСИ МЛАДОСТИ

Ђорђе Божовић Гишка је пре формирања Гарде и прихватања политичких идеја СПО и личног пријатељства са Вуком Драшковићем, по сопственом признању, отишао у цркву у свом родном крају, на Вождовцу, и тражио Божји опрост за све своје раније грехе! Наравно да је мислио и на оно што је радио „за Тита и партију“.

– Ја сам своје грехе окајао за све оно раније и сада могу чисте душе да идем напред – поверио се Гишка пријатељима, не скривајући ниједног трена своју прошлост.

Постоје и данас живи сведоци који тврде како је Гишка био послат да убије војводу Момчила Ђујића, али се у последњем тренутку предомислио и одустао… Служба му то никада није опростила?!

Извор: Новости