ВАШИНГТОН НА СВЕ НАЧИНЕ – И СИЛНИЧКИ – ИЗВРДАВА ИСТИНУ ДА СУ ЊЕГОВИ АВИОНИ УБИЛИ ДВОЈЕ СРПСКИХ ДИПЛОМАТА У ЛИБИЈИ
- Пентагон држањем потврдио стару истину да се измишља – само лаж
- Америка своје оружано насиље редовно продужава – вербалним, што је сада је правило. Продужавање оружаног вербалним насиљем, моћници САД најчешће примењују кад је страна која страда, наравно и која је слабија, у вербалном супротстављању – у праву
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ОД УБИСТВА двоје службеника Српске амбасаде у Триполију, догађаја који је потресао Србију и подсетио на многа наша, ближа и даља, страшна збивања, прошло је готово две недеље, довољно да се уверљиво потврди древно сазнање – не измишља се истина, измишља се само лаж.
Бесумње су се, зато, у збивањима претпрошлог петка, наравно и оним пре и после тог 19. фебруара, истине показале малобројнијим, а чак су и политички комбинатори неке од њих покушавају да оспоре и преведу у ону другу групацију…
Истина је да су тог дана, у либијском месту Сабрати, убијени службеници наше амбасаде у Триполију, Слађана Станковић и Јовица Степић, који су, прошлогодишњег новембра, отети на путу према Тунису. После троиипомесечних драматичних покушаја да се извуку из отмичарских канџи, за које време су српски званичници уверавали јавност да “тек што нису” ослобођени, помало изненадно су настрадали – од других грабљивица…
Убијени су у бомбардовању које су извели амерички “фантоми”, из састава НАТО, долетели из Велике Британије, са задатком да нападну и сруше исламистички камп за оружане вежбе, у коме су отмичари држали наше отете службенике. Је ли такав њихов крај случајан, судбински и небески, ко зна како све режиран, спонтане су питалице које многи нису могли да избегну.
Све фантазмагоричне бројне загонетке, можда су реално безначајне, али су компоновале једно доминантно важно питање, са више неизбежних потпитања: зашто баш Американци опет да убијају Србе, опет у бомбардовању, чак тамо негде, на другом континенту, у подоста хипотетичним околностима…
На ова и бројна друга “зашто”, много је више “зато”, јер их изговара најмоћнија Америка, која оружано насиље редовно продужава вербалним, што је било и сада је правило. Ова САД законитост показује се и у објашњавању разлога агресије над Србијом ‘99, и у свим приликама, и на свим местима, у политичким и дугим суочавањима, посебно о Косову и Метохији, у чему је Америка безусловно на албанској страни. Зато су оваква и слична условљавања примењивали и у бомбардовању исламиста у Либији, у коме су убили двоје Срба.
Бомбардовање тог кампа Исламске државе, малтене није било завршено, а из Вашингтона је, по уходаном маниру, емитована серија уверавања да њихове војне команде нису знале – да је тамо био неко осим исламиста, да је неко ко не припада терористима убијен, а посебно не неки Србин, и да уопште нису знали да су ту били отети српски службеници…
Коначно, бомбардовање речима и нетачним фразама, завршено је на начин који подразумева продужавање оружаног насиља.
Зар, на пример, тог типа није уверавање Пентагона да су двоје Срба негде другде отмичари убили, па им тела донели у камп који су бомбардовали Амери?!
Продужавање оружаног вербалним насиљем, моћници САД најчешће примењују кад је страна која страда, наравно и која је слабија, у вербалном супротстављању – у праву. Так је било и са српским жртвама за које су српска политичка тела и одговарајуће службе све уверљиво представиле, на жалост до самог краја, овереног експертским налазом београдске ВМА о природи рана, бесумње изазваних бомбама и рушевинама…
Апсолутна истина о трагичном крају Слађане и Јовице бесумње ће бити озваничена и прихваћена и од америчке стране, кад се заврши заједничка истрага, о којој су разговарали премијер Вучић и нови амерички амбасадор у Београду. Тада је амбасадор Скот отворио врата измењеном поимању истине – наглашавањем да је изјава портпарола Пентагона била “базирана на непотпуним информацијама и не одражава званични став америчке администрације који ће бити саопштен по завршетку истраге”…
Ако се, неким случајем, ово вербално суочавање заврши у корист истине, у садашњим међународним околностима, то неће значити трајно америчко одустајање од досадашње праксе. У то је посебно тешко да поверује Србија, надиректније изложена и оружаном и вербалном насиљу. Довољно је само сетити се деведесетих година и НАТО ракетирања и бомбардовања и цивилних циљева, пијаца, улица, мостова, возова, колона, за шта је тек после више од деценије признато да су биле – грешке!
У политици моћника и грешке често добијају други смисао – лако се правдају неким њиховим вишим и наводно оправданим циљевима. Довољан је и кратки поглед у разлоге, па се уверити да се и грешке моћника другачије објашњавају, макар до тренутка кад се – заврши истрага. Како, на пример, објаснити бомбардовање Србије и отмицу Косова и Метохије, у којој су изградили војну базу усмерену и Средњем истоку и Русији. А, да није растурена Либија из неких других разлога, осим присвајања нафтних извора. Као и у Ираку, и другде…
Американци Србе и даље бомбардују – и после бомбардовања, чак и изван Србије
А, шта је са истином, коме припада? Да ли тако стварана и чекана истина уопште икада стигне, очигледно зависи од такозваних стратешких интереса. Такви интереси, по правилу су више него дуготрајни, по правилу и непромењиви!
Као да припадају само онима који их, на свој силнички начин, наравно за себе стварају. У таквом заносу, излети и грешка. А, кад се догоди, њима и грешка није – грешна!
Извор: Факти.рс
