Окупиране територије – Они, који нису равнодушни, и даље помажу Србима са окупираних територија. И то не само на речима. Гост нашег програма је аутор пројекта „Помози делом“ историчар уметности, Олга Серебровска.
У једном од наших програма смо причали о делатности г-ђе Серебровске и њених истомишљеника: они су омогућили српским женама са окупираних територија да продају своје рукотворине на сајмовима у Москви, нашли новац да плате мајсторима, који су реновирали кућу породице са више деце, редовно прикупљају новац да би деца са окупираних територија могла да путују да би бар кратко време била ван изолације. Данас разговарамо с Олгом Серебровском о резултатима 2012. године.
Последње путовање ваших штићеника са Косова 2012. године је било у Републику Српску. Испричајте, молим, о њему.
Сваке године по правилу два пута организујемо таква путовања, углавном у централну Србију, например, у Сремске Карловце. Овог пута су они ишли у Републику Српску, у Добој, где су косовски ученици и студенти погледали манастир Светре Матроне, који се гради. Примио их је месни владика Василије. Прво су деци пружили мини-хотел, међутим, Срби, који живе у Добоју, испољили су гостољубивост на такав начин, што су их све позвали у своје породице. Сви су били одушевљени путовањем. Морам да кажем да смо платили само пут. Све друго је обезбедила српска страна.
Занимљиво је, ко и на који начин пружа новац за пројекат Помози делом?
Раније, када нису постојали интернет-новчаници, слали су поштом – често бих пошла на пошту да би добила тај новац. Сада је много боље, али често не знам, ко шаље. Рецимо, добили смо 5 хиљада рубаља (120 евра), то је велики прилог, јер обично шаљу 1500-2000 рубаља (50 евра). Не знам, коме да се захвалим. Шаљу обични људи, који прате нашу делатност.
Шта је главно, што је остварио 2012. године ваш пројекат?
Најозбиљније достигнуће је долазак косовске деце у Русију. То је сложено са материјалног гледишта. Мада Аерофлот и ЈАТ нам пружају попусте, авионске карте су скупе. Поред тогу су ту и трошкови за превоз, исхрану. Помажу нам два спонзора, московски бизнисмен Небојша Јанковић и предузиматељ из Петербурга Андреј Гришин. Русију су посетила деца из Ораховца и Велике Хоче. Они тамо живе веома затворено, оданде је много теже изаћи, него из Косовске Митровице. О свом трошку они никада не би могли да дођу у Русију.
Ове године је ваш пројекат изашао из оквира Косова и Метохије. Испричајте, молим, о београдском дечаку Виктору, коме је била потребна хируршка операција на очима…
Ту се огледа улога Интернета, захваљујући њему сам пратила ток догађаја. У Београду су деца организовала концерте у корист Виктора, јер му је била потребна операција у Русији, у клиници Фјодоров. Прегледали су га у филијали те клинике у Новом Саду, а затим су он и његова мама дошли у Русију. Природно је да је то све скупо коштало. Дечак Виктор има 3 и по године. Када сам прочитала, колико његови мали пријетељи желе да му помогну, како га воле у обданишту, колико је витално то дете, које обожавају у породици, написала сам онима, који прате наше пројекте и позвала да помогну. Многи су учествовали у томе, прикупили смо неколико стотина евра. Није то много, али је за Викторову мајку и то било важно. Данас он се боље осећа, али мора сваких шест месеци да има терапију, која исто тражи новац. Међутим, отац нема посао, у породици има и старије дете. Међутим, они се боре, имам жарку жељу да им помогнем.
Испричајте, молим, о вашем пројекту, повезаном с тастатурама на ћирилици.
Постоји пројекат Руси на Балкану, његови учесници се друже са Ваљевом, где они, који уче руски језик, саопштили су нам да је сложено развијати знање руског, писати на њему, јер нема руских тастатура, односно, нема симбола на ћирилици. Послали смо тастатуре нашим пријатељима у Косовској Каменици и Осојанама, они су били веома задовољни. У Осојанама већ у току 20 година живи једна руска жена, она се својевремено удала за Србина. Дакле, она је била одушевљена, када је добила руску тастатуру. Свакако, то није најозбиљнија, ни скупа помоћ, али је она помогла људима, који желе да се дописују на руском.
Када је реч о плановима за 2013. годину, ради ли се о организацији новог путовања косовске деце у Русију?
Сами нећемо моћи да организујемо такво путовање. То зависи од наших добротвора, ако они пристану. У том ћемо случају са задовољством организовати такво путовање. Имамо везе, децу су спремни да прихвате у старим руским градовима Переслављу и Сергијевом Посаду. И у Москви, у центру града, има дивно место, где их можемо да сместимо чак и бесплатно – то је православни клуб, који прихвата групе из унутрашњости Русије. Ми би хтели да доведемо децу у септембру.
Сада помажемо болницама на Косову. Због нећег српске власти не додељују им довољну пажњу: не плате на време зараде, сазнали смо да се за лекове издваја недовољно средстава. Рецимо, млади лаборант из Лапљег Села близу Грачанице написао нам је да нема лекова, има проблема са грејањем. Хируршке операције се не врше, јер је веома хладно. Купили смо физички раствор, гликозу – они су били веома ззадовољни, што се њиховим проблемима баве Руси, замолили су нас да платимо дизелно гориво. Свакако, они некако неадекватно процењују могућности наше групе: 13 хиљада евра не можемо да прикупимо. Можда ћемо прикупити део тог износа. У Осојанама у амбуланти такође нема нијода, ни завоја, међутим, то је центар, где из свих села траже помоћ.
