Има два и по мјесеца и зове се Никола. Добра је беба, лијепо напредује. Одгајају га тата и тетка.Наслиједио је храброст и очи своје мајке – мајке храброст, Јелене Трикић.
Прича о Јелени Трикић (32), прозваној „мајка храброст“, која је ради бебе коју је носила одбила да злоћудни тумор на мозгу лијечи јаким цитостатицима, сигурно је најсвјетлији и најупечатљивији догађај у 2012. години.
Нема човјека кога није дирнула Јеленина храброст и одлучност да на свијет донесе свог првог и јединог синчића, кога је видјела свега неколико пута прије смрти.
Новинар МОНДА посјетио је у Приједору дом Јелениног мужа Горана Дуновића и њиховог синчића Николе, старог два и по мјесеца.
У скромном поткровљу куће Дуновића, Горан их је примио, насмијан и срдачан, и започео причу о својој храброј супрузи.
„Јелена и ја упознали смо се 2003. године у Приједору, и од тада па до краја смо били заједно. Разбољела се 2007, када је имала прву операцију на глави. Ту прву операцију превазишла је прилично лако, јер је увијек била велики борац, и никада се није предавала.
Доктори су послије операције констатовали да се не ради о ничем опасном, а она се заиста потпуно опоравила. Међутим, након двије године, болест се вратила. Јелена је морала поново на операцију, а послије су нас поново увјеравали да ће све бити у реду“, прича Горан.
Након друге операције није било никаквих знакова болести, и Јелена је у фебруару ове године остварила своју велику жељу – затруднила је. На првој контроли трудноће констатовано је да је потпуно здрава. Међутим, у августу су се појавили нови симптоми, а снимак главе је показао да је болест јако узнапредовала.
„Доктори су тада предложили прекид трудноће, како би одмах могла да иде на терапију. Међутим, она је ту терапију одбила – донијела је одлуку да прво роди дијете, а тек онда да се лијечи. Вјероватно је већ тада била свјесна да неће преживјети“, прича Горан.
Мали Никола дошао је на свијет царским резом 9. октобра, а Јелена је након тога почела чак и да се опоравља – хода, смије се, нормално једе, што је докторима представљало чудо… А онда је ипак болест превладала и 18. новембра Јелена је преминула. У родном Дрвару, гдје је и сахрањена, нема особе која није плакала за њом.
Међутим, живот је ипак побиједио – мали Никола, који је рођен прије времена, са седам и по мјесеци, сада је здрава, весела и напредна беба, прави борац као и мама, чак је и њене очи наслиједио!
Горану око бебе много помаже сестра Сања, која има двије кћеркице, а Сања каже да јој брига о беби уопште не пада тешко.
„Требало је мало времена да се ‘упознамо’, али сад је све добро. Никола је добра беба – једе, спава, плаче, смије се, и напредује, хвала богу“, каже уз осмијех Сања, којој у помоћ притекне и бака Веселка.
„Новинари долазе непрестано, још од момента када је Јелена родила Николу. Ко год ме је назвао, добио је информацију, никога нисам одбио, јер сматрам да је заиста у питању подвиг о коме треба да се прича, за који треба да се чује“, каже Горан, иначе наставник српског језика.
Због великог интересовања грађана, отворена су два рачуна за помоћ малом Николи, на која је могуће уплатити новац на име Никола Дуновић.
Рачуни су отворени у Рајфајзен банци и то: девизни: SWIFT CODE: RYBABA2S, IBAN CODE: BA391612450011486677 и рачун у конвертибилним маркама: жиро-рачун банке 1610450000000037, број штедног рачуна 09450619975.
На питање да ли има нешто конкретно да им недостаје, Горан скромно каже да имају све што им треба.
„Заиста се нисмо надали толикој помоћи коју смо добили – људи су нам даровали новац, храну и одјећу за бебу, тако да за сада имамо све што може да се купи и што беби треба. Николи не фали ништа и никад му неће ништа недостајати. Једно што му не могу обезбиједити је – мајка.“
Из Дрвара у Приједор често наврате Јеленини родитељи, како би видјели Николу – бака Милкица, деда Владимир и Јеленина сестра Влатка обожавају малишана који им је најдража успомена на покојну Јелену.
Горан, који зрачи скромношћу и добротом, већ десетак година ради као наставник српског језика у мјесту Кнежица, удаљеном 17 километара од Приједора. Каже да воли свој посао, а уз осмијех каже – још само да је мало боље плаћен.
Прошле године уписао је додатне двије године на Филолошком факлутету у Бањалуци, уз наду да би једнога дана могао да се запосли као професор српског језика у некој средњој школи.
Јелени Трикић, која је живот дала за свог сина Николу, „Независне новине“ постхумно су додијелиле награду за подвиг године, а та награда од ове године носиће и њено име.
