Раних 1940-их пуковник Перон је као министар рада и званичник задужен за ратна питања био „сива еминенција“ аргентинских владара. Пре пропасти комунизма 1989. пуковник Путин, такође незаборавна сива еминенција, био је одани оперативац КГБ-а, коме је био поверен задатак ширења дезинформација и ангажовања совјетских и страних агената у Источној Немачкој.
Перон је у Министарству рада иницирао социјалне реформе, укључујући социјалну помоћ за сиромашне. Иако је његов мотив, бар делимично, можда била жеља за социјалном правдом, Перон је све у свему подмићивао сиромашне да би подржали његов успон до власти и богатства. Са својом прелепом и непосредном супругом, „женом народа“, поред себе Перон је могао да убеди бираче 1946. да ће као председник суштински изменити земљу.
Испунио је обећање. Перонова влада је национализовала банке и железнице, повећала минималну плату и унапредила животни стандард, умањила национални дуг (бар на неко време) и оживела економију.
У исто време Перон је поткопавао слободу говора, поштене изборе и друге аспекте демократије. Он и његова емотивна жена јавно су говорили против буржоаских неправди и луксуза, док су тајно гомилали богатство. Перон је коначно смењен 1955, три године након смрти Евите, која га је највише пропагирала.
Као и Перон пре пола века, Путин је 2000. обећао да ће успоставити контролу над помахниталим капитализмом који је подивљао за време мандата његовог претходника Бориса Јељцина. Он је обећао да ће повратити осећај достојанства у земљу која само што је изгубила сопствену империју и искусила жестоке економске контракције током првих година посткомунистичке транзиције.
Путин је поново национализовао или ставио под контролу Кремља нафтну, гасну и друге индустрије које су приватизоване 1990-их. Потпомогнут високим ценама енергије, могао је да исплати заостале плате и пензије које је Јељцинова влада дуговала рударима, железничким радницима и наставницима. Као и у случају Перона, грађани су били подмићени да подрже режим.
Али, будући да се приходи од нафте и гаса уливају у државну касу, Путин је почео да пуни сопствене џепове. Његово лично богатство, укључујући палате, јахте, сатове и аутомобиле, процењено је на 40-70 милијарди долара.
Као што је био случај и с Пероном, Путин је добро почео. Јавност је обожавала снажног вођу пошто је демонстрирао моћ Русије у свету, казнио „непоштене“ олигархе , ограничио „неодговорне“ медије и централизовао власт.
Путинова сличност са Евитом донедавно није била тако очигледна (мада захваљујући његовим третманима ботоксом изгледа попут ње после балсамовања). Али сличности постају све очигледније. Њене страсне „поруке за оне који пате“ имале су одјека међу сиромашнима у Аргентини исто као што се Путинов мачо наступ допада већини Руса, углавном из провинција.
Заједничка црта Евите и Путина јесте и кратак фитиљ. Евита је уништавала живот свима који су одавали утисак да сумњају у њен имиџ аргентинске „мајке“. Путин се свети свима, без обзира да ли је реч о олигархијском политичком затворенику Михаилу Ходорковском, чланицама Пуссy Риот или обичним грађанима који се придружују протестима против Кремља, који оспоравају његов статус „оца нације“.
Сада Украјина, где због одлуке председника Јануковича да не потпише Споразум о придруживању ЕУ неколико милиона демонстраната протестује, представља тренутак истине за Русију.
Ипак, што свет више исмева Путинов егзибиционизам, он задобија већу подршку Руса, који жуде за тим да Русија поново добије статус суперсиле. Слично томе, када је Евита умирала од рака, графити „Живео рак!“ појавили су се по целом Буенос Ајресу. Али многи су је и даље обожавали зато што је помагала сиромашнима, без обзира на то колики је манипулатор постала. Иста чудна мешавина подсмеха и обожавања карактерише и Путинову еру у Русији.
Перонове последње године можда могу да понуде једну забрињавајућу паралелу. Он се вратио на власт 1973, 18 година пошто је смењен, и вратио Евитино балсамовано тело да би га Аргентинци поново обожавали. Следеће године је умро и Владу оставио у рукама своје треће супруге Изабел, чије је лоше руковођење привредом подстакло насиље герилаца и војни пуч за две године.
Ипак, према латиноамеричком стручњаку Мајклу Коену, данас је „највећи део аргентинског друштва перонистички… Перон је успоставио државу благостања од које профитира актуелна средња класа.“ Слично томе, већина Руса одобрава Путинову верзију државног капитализма.
Некада сам веровала да би Путинова смрт могла да личи на изненадни и крвави пад Лаврентија Берије, Стаљиновог свемоћног шефа безбедности, кога је докрајчио арбитрарни правосудни систем чије је успостављање помогао. Оно што се сада чини вероватнијим због зависности већине Руса од државне издашности јесте да када руски лидер коначно напусти сцену, путинизам ће, као и перонизам, преживети и живети вишедеценијски бизарни полуживот.
Ауторка је професорка међународних односа. Њена најновија књига је „Изгубљени Хрушчов: Пут у гулаг руског ума“
Извор: Глобус
