Недавно су домаћа гласила објавила да је ухапшено Н.Н. лице из Чачка због претњи Ивици Дачићу, након само неколико дана случај се поновио. Овог пута су ухапшена два Н.Н. лица из Београда  такође због претњи премијеру и његовој породици. Нажалост  два поменута случаја нису усамљена, јер због претњи владајућем врху велики број грађана Србије свакодневно бива „угошћен“ на информативним разговорима.

Разлог због кога наводим свакодневне претње, од којих вероватно велики број прође и незапажен, јесте  у бројности и огорчености народа на владајућу гарнитуру а то је уједно и одговор на питање каква је ово Влада и како се опходи према свом народу када јој пола Србије прети преко друштвених мрежа а друга половина то ради усмено.

Фото Весна: Весна Веизовић

Уколико резимирамо само догађаје који су се збили протеклог месеца, а од којих су неки скоро па невероватни, пре ћемо поверовати у могућност да уранијум лечи рак, него у изјаву председника Србије „да је Србија постала земља наде“.

Не само да је нада одавно изгубљена и да свака њена назнака која се као зрачак сунца појави не били смо се за њу као сламку ухватили, буде урушена управо од оних који о њој бесрамно причају, него су понижења која свакодневно доживљавамо постала неподносива.

Почев од заједничког споменика српским жртвама и шиптарским терористима који предлаже премијер, преко невиђеног дипломатског подухвата са Хрватском, усвојених мера штедње са којим ће дефинитивно успети да преполове број социјалних случајева јер ће исти помрети од глади, увођења ГМО јер без њега не можемо у СТО, саботаже вероватно јединог крупног профитабилног пројекта у Србији „Јужног тока“, па све до „спасавања“ србског детета од хрватског политичара и на крају најзлобнијег тројанског коња, баба Јулиног малог који је баш као деведестих паралела малом Слобином  који ево већ по ко зна који пут уз помоћ обавезних музичара без којих све ове игре не би ни било, односно гласила успева да насамари српски народ на Косову и Метохији.

Споменик Србији

Након неколико година Ивица Дачић је посетио Косово и Метохију. Посета је била званична, политички мотивисана,  пре свега је озваничила почетак предизборне кампање која је између осталог један у низу разлога зашто Ивицу Дачића и све оне који га подржавају у његовим подухватима  кршења Устава републике Србије треба ухапсити. На жалост Ивица Дачић, сем што је премијер такође је и министар унутрашњих послова па је извесно да неће ухапсити самог себе.

Да би посета била што гласнија и да би у очима простог пука испао добар Србин, поправио углед , неустрашиви патриЈота, неколико дана раније у договору са  „политичким противником“ изрежирао је сопствену забрану одласка на Косово од стране Шиптара а потом „дигао на ноге“ цео европски врх, који уистину није ни трепнуо, запретивши прекидом преговора.“Хитним састанком“ такође унапред договореним, уз кафицу су честитали једни другима на великој србској наивности, и „Србенда“ је кренула пут Косова и Метохије.

Након скандала о обавезним радним суботама, где су запослени у јавним службама са простора јужне покрајине довожени да би се стекао утисак да он тобоже ужива поверење великог броја грађана на Косову и Метохији, изјава коју је дао ни мање ни више него у Грачаници, великој светињи, је оно што је свакако обележило тај дан.

Наиме, одговарајући на бесрамно питање једног новинара „да ли ће Србија тражити опроштај од Шиптара“, Дачић је предложио да се у циљу помирења два народа направи заједнички споменик шипатрским злочинцима и српским жртвама.

Овом изјавом Ивица Дачић не само да је понизио све  жртве шиптарских злочинаца, и оне који су се за ту земљу борили и који и дан данас не одустају од Космета и поред свакодневног терора и од Шиптара и од Београдских властодржаца, већ све Србе на целом свету, који слушају невероватне речи да излазе из уста премијера ове државе, најгорег од најгорих да без трунке срама поистовети злочинца и жртву.

Шта ми онда можемо да очекујемо од таквог човека? Који данас плаче над одором Јованке Броз, жалећи за Југославијом и „иконом једног режима“ под чијом руком је пало на стотине хиљада добрих Срба чији је једини „злочин“ била љубав према својој земљи, према Србији. Ништа на својим грешкама нисмо научили, сем да их понављамо издржавајући на плећима сопствене убице.

Дипломатија на највишем нивоу у преговорима са Хрватском

Други несрећни случај који нас је задесио ових дана, а који се збио захваљујући до сада још невиђеним дипломатским подвизима наше власти јесте ступање на снагу „најбољих односа са Хрватском икада до сада“. Из већ познатих разлога све оно што ова власт назива добрим , по нас је ако не баш најгора могућност а оно најближа најгорој могућности. Врло је занимљив тај феномен политиканата у Србији који путем јавних гласила успевају да сваки свој неуспех разним манипулацијама на крају прикажу као ванредан успех.Као што је и овде случај.

Сам долазак председника Хрватске окарактерисан је као корак нареп(Бога питај у ком смеру), оптужнице нису повучене, него да „успех“ буде гласнији ухапшено је неколико Срба још за време посете Јосиповића. Штета на коју су упозоравали медији поводом повлашћеног увоза хрватских цигарета потпуно је занемарена и договор је постигнут, уз пуно труда и муке наших политичара, али успех је од самог старта био загарантован и Хрвати су добили шта су хтели.

Али како у нашем народу кажу „кад те хоће оно те баш хоће“, те је поред помена граница које бисмо требали да померимо, да Хрватска „зађе“ мало дубље у Србију, баш тај „братски“ народ за који многи веле да се одржава само захваљујући мржњи коју гаји према Србима,предодређен од стране Европске уније да премерава подобност наше земље за улазак у ЕУ.

Након одобрења увоза хрватских цигарета по ЦЕФТА споразуму, иако је тај споразум престао да важи за Хрватску уласком у Европску унију, према првим проценама коштаће нас седамсто милиона динара, сем тог губитка немамо апсолутно ништа да добијемо осим још услова који ће по свим приликама бити испуњени.

ГМО лоби

Једна од тежњи домаћих политичара јесте приступање Србије Светској трговинској организацији.Донекле, можемо се сложити да је то фина замисао.За једну земљу чија је привреда развијена до те мере да не зна више шта ће са оним што произведе то је одличан план. Међутим, како је у нашој земљи све замрло, те је привреда само мисаона именица или реч која се „преврће“ у црној хроници то је бар у овом тренутку беспотребно. Јер ми сем што увозимо, врло мало тога извозимо а и оно што извеземо углавном након неког времена по далеко вишој цени опет увеземо.

Међутим, поред свих добрих и лоших ствари које се тичу трговинског споразума, свакако да има далеко више лоших него добрих, пре свега два основна : доношење закона о генетски модификованој храни и трговински споразум са Русијом.

Уколико би био донет закон о ГМО, а који је један од основних услова СТО, да не причамо само штетности генетски модификоване хране, студијама и студијама које су научно доказале да конзумирањем ГМО малтене вршимо геноцид над нама самима, већ бисмо уједно затворили врата трговинском споразуму са Русијом где је забрањен увоз производа који у себи садрже ГМО састојке.

Русија , која је посебно расположена за сарадња са нама, могла би бити земља у коју можемо извести буквално све што произведемо, пре свега јер смо до те мере повлашћени код овог  економског гиганта у развоју да смо једина земља на свету са којом је Русија потписала споразум о слободној трговини.

Чије интересе заступа Влада Србије, прекидајући и на овај начин контакте са Русијом и истовремено трујући свој народ и сопствену земљу, неповољнијим трговинским споразумом него што га већ имамо због извоза нечег што уопште немамо?!

Да крах привреде није још увек потпун говоре новонастале мере штедње, које ће осиромашене грађане учинити још сиромашнијим те им куповну моћ свести на по неку од основних намирница и по који рачун „кад претекне“ након сувог хлеба. Не треба ни помињати да ће се стопа смртности још повећати а наталитет само још ниже пасти, остаће дакле, територија и обистиниће се демократска безалтернативна пропаганда „у ЕУ са народом или без њега“.

Прошетах се данас Новим гробљем, седех дуго код споменика палих бораца за отаџбинске ратове.Посматрах орла обавијеног у аустријску заставу под ногама српског војника. Цела та мегаломанска структура одисаше неком снагом, величином али истовремено и тугом , као да се све питаше : Зар је Вама такву будућност Наша борба дала?

Весна Веизовић / Геополитика