ПРВИ ПУТ У СВОЈОЈ ИСТОРИЈИ, АМЕРИКАНЦИ СУ У СИТУАЦИЈИ СЛИЧНОЈ ОНОЈ У КОЈОЈ ЈЕ БИЛА НЕМАЧКА ПРЕД ОБА СВЕТСКА РАТА
- Данас су први пут у историји светских ратова Русија и Англо-Саксонци заменили улоге. Русија мирно чека, будући да сваким даном, сваке недеље, месеца и године ишчекивања њена предност у ресурсима (укључујући и савезнике) постаје све већа, а позиција САД све више безнадежна
- САД журе. Њима је потребан блицкриг. Још мало – и несклад ресурса достићи ће такве размере када ће њихова конфронтација са Русијом и блоком опонената униполарног света, на чијем се челу она налази, постати таква да ће борба Вашингтона против Москве изгледати толико комично и бесмислено као што би данас могла да изгледа борба Лесота или Непала против Вашингтона
- Година 2015. неће бити лака. САД се још нису предале. Оне још нису победиле, али још нису ни изгубиле. Оне ће се очајнички борити користећи сваку могућност, будући да је то рат до истребљења
- Али, година 2015. треба да постане година радикалног преокрета. Не попут 1942., када преокрет није успео, него 1943., када после Курске битке нико више није сумњао у крајњи исход рата
- Крај 2014. обележила је битка Москве и Вашингтона за иницијативу. Очигледно да ће под знаком борбе за иницијативу проћи и почетак 2015. Али, већ у лето – јесен 2015., ако се не деси ништа непредвиђено, иницијатива у глобалним размерама треба да буде на страни Русије
- Судећи по томе што програм градње руске флоте претпоставља да ће моћи да обезбеди прекобројно присуство у 2-3 кључне тачке светског океана – одржавањем у њима сталних ударних група не пре 2020.-2021. – коначан пораз САД не може се планирати пре 2017.-2018.
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник центра за аналитику и прогнозе
СВЕТ је ушао у 2015. годину. Људи се надају бољем, али се спремају за горе јер, тешко је бити оптимиста када година почиње уз плотуне непрекидног грађанског рата у Украјини, уз претње Кијева да ће проблем Донбаса и Крима решити ратом до краја управо 2015. и уз отворене изјаве САД о намери да разоре Русију, а за почетак, да промене њену власт помоћу мајданских технологија. А све то још прате рат санкцијама против Русије и Крима и напади на рубљу.
Русија је издржала. Поред тога, Русија се изнутра консолидовала и још успела да консолидује велики део држава на планети на бази неприхватања америчке концепције униполарног света.
Први пут од почетка XX века база, ресурса коју контролишу САД заостаје за базом ресурса њихових опонената које су Американци сами прогласили за непријатеље и нису им дали другачији избор осим да то и постану.
Први пут у својој историји, САД су се нашле у ситуацији сличној оној у којој је била Немачка када је улазила у оба светска рата.
Више или мање дуготрајан рат био је смртоносан и за Други и за Трећи рајх. Неупоредивост базе ресурса доводила је до тога да је већ две-три године после почетка ратних дејстава Немачка почињала у свему да заостаје за противником – од броја батаљона под оружјем до броја свих врста технике, а даље се тај несклад само повећавао.
Колико год би победа извојевали немачки генерали – против њих су стално излазили нови пукови, бројнији и боље наоружани од претходних, а немачки ресурси (укључујући и људске), раније или касније су исцрпљивани и коначни катастрофални пораз постајао је ствар времена а не принципа.
У оба светска рата Немачка је улазила наоружана концепцијом блиц крига – муњевитог рата који доводи до победе за један до два месеца (у неким случајевима недеља, чак и дана). Блицкриг је био неопходан да непријатељ не би успео да активира своју велику предност у ресурсима. У оба случаја Запад није нашао ништа што би могао да супротстави немачком блицкригу, сем руске армије.
У Први светски рат Русија је похрлила да извршава савезничку дужност. У Другом светском рату Хитлер је учино непромишљен потез, дошавши до закључка да ће се брже десити пораз СССР-а и да ће за њега то бити јефтиније од уништења Британије. Погрешио је.
Међутим, ту његову грешку СССР је платио уласком у рат годину дана раније него што је планирао (совјетско руководство полазило је од тога да Хитлер не може почети рат на Истоку док не порази Енглеску и очекивало је напад у пролеће-лето 1942.), а такође и десетинама милиона људских жртава (од којих су 3/5 – цивилно становништво).
Данас су први пут у историји светских ратова Русија и Англо-Саксонци заменили улоге. Русија мирно чека, будући да сваким даном, сваке недеље, месеца и године ишчекивања њена предност у ресурсима (укључујући и савезнике) постаје све већа, а позиција САД све више безнадежна.
САД журе. Њима је потребан блицкриг. Још мало – и несклад ресурса достићи ће такве размере када ће њихова конфронтација са Русијом и блоком опонената униполарног света, на чијем се челу она налази, постати таква да ће борба Вашингтона против Москве изгледати толико комично и бесмислено као што би данас могла да изгледа борба Лесота или Непала против Вашингтона.
Управо због тога је 2014. година била толико тешка. САД су мобилисале све ресурсе које имају, наоружали све могуће савезнике и све то бацили на Русију. Међутим, руска економија је тек почињала преуређење за нови колосек. У добрим околностима, у нормалном (не ратном) стању било би јој потребно десет-петнаест мирних година да би се без потреса ослободила од долара, да напусти једнострану зависност од Запада и да оснује и покрене међународне структуре. Као и 1941. све се морало радити у ходу.
Година 2015. неће бити лака. САД се још нису предале. Оне још нису победиле, али још нису ни изгубиле. Оне ће се очајнички борити користећи сваку могућност, будући да је то рат до истребљења. Али, година 2015. треба да постане година радикалног преокрета. Не попут 1942., када преокрет није успео, него 1943., када после Курске битке нико више није сумњао у крајњи исход рата.
Крај 2014. обележила је битка Москве и Вашингтона за иницијативу. Очигледно да ће под знаком борбе за иницијативу проћи и почетак 2015. Али, већ у лето – јесен 2015., ако се не деси ништа непредвиђено, иницијатива у глобалним размерама треба да буде на страни Русије.
Русија има две слабе тачке – савезнике у ЕАЕС и унутрашњу опозицију.
Опозиција је данас маргинална, некреативна, малобројна, нема подршку јавности и изгледа безопасно. То је погрешно. Ти људи (већина њих, сем ретких изузетака, су у заблуди) мрзе Русију и мрзе њеног председника, будући да је он успео да Русији врати моћ и углед. Ти људи се не боре за победу, већ за уништење земље и режима. Зато они сматрају да је дозвољен знатно већи број метода него што то може применити обичан цивилизован политичар.
Они су спремни да подрже чак и своје политичке опоненте, чак и непријатеље (попут радикалних православаца, радикалних монархиста, радикалних комуниста и других радикалних левичара, све до троцкиста и маоиста). Они су спремни да подрже чак и очигледне бандите (као што се то десило у Украјини), само да би бандити дали свој допринос борби за разбијање Русије. И што даље, то за САД они више постају последња нада за спасење, америчко вундервафе (чудо-оружје) које мора у последњем тренутку да промени ток рата. Односно, они неће осетити недостатак финансијске, информативне, дипломатске и сваке друге подршке.
Они ће покушавати да макар за један кратак тренутак окрену јавно мнење против власти и да тај тренутак искористе за организовање уличних нереда и хаоса у главном граду и за свргавање власти у оквиру фрагментације земље. За њих, као и за САД, то је једина шанса да преживе (наравно, у политичком смислу).
Мислим да савезници у ЕАЕС (сем Нурсултана Назарбајева – али не и Казахстана, чија је елита далеко од јединства у свом избору, и то баш најстаријег и најискуснијег политичара постсовјетског простора који се налази на челу Казахстана) не процењују у потпуности и адекватно насталу геополитичку ситуацију. За њих је то само једно у низу погоршања односа између РФ и САД, током којег не би било лоше „ошишати“ максимално могући број улазница од обе суперсиле и при том се ничега не одрећи.
Отуда и увређеност (ТС) Царинског савеза и ЕАЕС због тога што треба не само добијати него нешто и давати. Отуда и негодовање због привремених тешкоћа. Отуда и захтевање нових кредита, уступака и повластица од Русије која и онако сама носи сву тежину заштите геополитичких интереса ЕАЕС.
Отуда и одсуство разумевања изненадне тврде позиције Москве у односу на партнере.
ЕвроАзијска Унија – реалност 2015.
Без обзира на сва неразумевања, у организацији ЕАЕС за сада нису почела неслагања и колебања. Даће Бог неће ни почети. Али, не због разумевања сложености тренутка и неопходности да се заједно издржи као што су наши дедови издржали пре седамдесет година, већ само због сазнања да је Русија способна, иако са великим напрезањем снага, да издржи и победи и без постсовјетских земаља. Али, без Русије сами постсовјетски режими пашће током једне до две године (побринуће се САД), а њихове руководиоце не чека Милошевићева, него Хусеинова судбина.
Очигледно је да ће активност унутрашње опозиције и опонирајућих снага унутар ЕАЕС умногоме зависити од развоја ситуације у Украјини. Кијевски режим и његови амерички савезници припремили су се за нову офанзиву на Новорусију. Они стандардно не рачунају две варијанте:
1. Русија се неће умешатии,па или ће успети да сломе Новорусију или ће рат попримити карактер дуготрајног у којем ће постојећи ресурси народне одбране бити знатно мањи од ресурса кијевског режима, што значи да је после дуготрајних крвавих борби и херојског отпора пораз ДНР/ЛНР неминован.
2. Русија ће се умешати и онда ће коначно моћи да је оптуже због агресије против „младе демократије“ са свим последицама санкција које из тога проистичу и које не штете толико Русији колико заувек одбацују Европу у групацију САД (заувек, наравно, у догледној будућности).
Судећи по смирености, донекле чак и ироничном очекивању Кремља, тамо су опет смислили трећу (за Вашингтон неочекивану) варијанту асиметричног одговора. Иначе, таква варијанта одговора може да буде унапред постигнути договор са ЕУ о њеној, за Вашингтон неочекиваној реакцији (али, то је мало вероватно).
У сваком случају врела фаза конфликта у Украјини и тако се сувише отегла и мора се брзо завршити. А према резултатима завршетка те вреле фазе (управо према спољним видљивим резултатима, независно од будућих стратешких успеха) и постсовјетски савезници и унутрашња руска опозиција, чак и радикално крило патриота, просуђиваће о стабилности руске власти и о изгледима Русије да победи у конфронтацији са САД.
Заправо, победа Русије на фронту је осигурана и 2015. мора да се заврши у њену корист. Треба само мало да поправи стање у позадини и, можда, жртвује лепоту, чак делимично и ефикасност спољнополитичке операције ради њене безбедности и сигурне победе.
Тако је Стаљин ради смањења ризика у децембру 1942. заменио стратешки најефикаснији и са становишта војне теорије беспрекоран „Велики Сатурн“ „Малим Сатурном“, а у лето 1943. није прихватио предлог Ватутина да на Курском луку Немцима нанесе претичући удар.
Свака операција предвиђа удео ризика (понекад значајан). Без ризика нема победе, ко не ризикује ништа и не добија. Али, ризик и авантура су – различите ствари. У авантуру мора да се иде кад је противник толико јак да сви други сценарији претпостављају губитак. А ако је непријатељ већ слабији и питање победе постаје питање времена а не принципа, онда се могућност за организовање авантуре може дати непријатељу.
Иначе, успех у 2015. уопште не значи темељну промену и да нас коначна победа чека током ове године. Судећи по томе што програм бродоградње руске флоте претпоставља да ће моћи да обезбеди прекобројно присуство у 2-3 кључне тачке светског океана одржавањем у њима сталних ударних група не пре 2020.-2021., коначан пораз САД не може се планирати пре 2017.-2018. г.
Светски океан – није пролазно двориште. Поморски путеви треба дасе контролишу и чувају. Управо између 2018. и 2020. Русија, Индија и Кина моћи ће да преузму на себе консолидовану одговорност за осигурање безбедности поморске пловидбе.
Ипак, то је ствар лепе будућности. Сада нас чека 2015. Тешка година, али успешна.
Превела Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
