Дина Чолић Анђелковић је овогодишња добитница награде „Бранислав Мане Шакић“, за неговање културе говора и очување српског језика у електронским медијима Србије, коју већ шеснaест година додељује истоимени Фонд. Каријеру је започела на Радију Студио Б, потом на Радио Београду, а онда је дошла Телевизија Београд. Памтимо је по емисијама „Свет забаве“ и „Време предаха“ на Радио Београду. На Телевизији Београд са Мићом Орловићем је водила „Недељно поподне“. За вишедеценијски креативни рад, али и неговање и чување културе говора и језика, добила је награду „Гордана Бонети“ и признање „Дама са стилом“ Радио Индекса. Ипак,не крије да је најзадовољнија због „Молитва на језеру“ Светог владике Николаја Велимировића, који је 2010. снимила у издању манастира Рукумија.
Дина Чолић Анђелковић је овогодишња добитница награде „Бранислав Мане Шакић“.
Ви сте овогодишњa добитницa награде „Бранислав Мане Шакић“. На почетку, оно уобичајено питање, шта Вам она значи?
Ово је прва српска награда коју сам добила. Велика ми је част што сам добитницa ове престижне награде која долази од колега, јер је дата за нешто што вам је Бог дао кaо дар. Отац наше нације, Свети Симеон Мироточиви, рекао је да народ који изгуби веру, земљу и језик, више не постоји. Ово је младима аманет да сачувају Србију.
Ви припадате тој генерецији која је водила рачуна о култури говора. Каријеру сте започели на радију, а наставили на телевизији, у то време јединој – Телевизији Београд. Кажу да је то добар пут јер на радију научите добро да говорите. Да ли се слажете са тим?
Сви претходници који су добили награду, па и сам Бранислав Шакић, по коме носи име ова награда и који нас окупља и на тај начин и даље живи, да поменем још Мићу Орловића, Драгу Јонаш, Марију Славковић, били су заљубљеници у реч изговoрену на радију. На том медију реч осликава све и није важно како изгледате, да ли сте прекрстили ноге, шта сте обукли… Реч мора да буде важна, без обзира на то у којем медију радите. Мислим да и даље има људи који о томе воде рачуна, али их је мало.
Телевизија је моћнији медиј од радија, поготово данас…
Ако нисте на телевизији, као да нисте ни живи. Појавите се једном или два пута на телевизијском екрану и сви знају за вас. Међутим, оно што је драгоценост унутрашњег бића и што испуњава нас који са бавимо послом спикера, водитеља или новинара јесте божји дар који смо стално морали да обогаћујемо и да брусимо, а у томе су нам помагали лектори и колеге. Морам да споменем да сам боју гласа наследила од мајке, а говор је тесао мој отац Ужичанин који је био велики језички зналац.
Да ли Вас младе колеге зову да питају за савет?
Има и оних који ме питају. Међутим, морам да кажем да смо моје колегинице и ја, које се залажемо за очување књижевног језика на којем почива, између осталог, српска култура, осмислиле пре нешто више од једне деценије пројекат, то је тачније бесплатна обука за младе колегинице и колеге. Веровали или не, овај пројекат никога није занимао. Ни једна телевизија није желела да нас ангажује. Тако су млади људи остали ускраћени за многа знања која су важна за рад у електронским медијима. Иако не волим никога да оптужујем, за ову ситуацију највише је крива уређивачка политика која би морала да буде строга, као што је некада била и није могао свако да буде водитељ или спикер. Као што не може свако да буде инжењер, лекар, свештеник… Постојали су критеријуми за свако занимање и морална и професионална правила које морамо да вратимо. Тај урушени систем вредности најочигледније се види у медијима. Школе су такође важне. Данас видимо да ни у образовним институцијамa није важно када се пише велико слово, где треба ставити запету и тачку. Видимо да многи не знају растављено и састављено писање речи. То је поражавајуће и морамо се борити, како знамо и умемо, да то стање поправимо. Иначе нас неће бити.
Оно најновије што сте урадили, снимили сте „Молитве на језеру“ владике Николаја Велемиировића. Шта Вам то представља у каријери ?
То је мени нешто најдраже. Одаћу вам тајну, ја сам то радила као слабовида особа, као особа која више не може да чита и изгледа да сам то урадила у последњем тренутуку, да бих могла да слушам. Али ту су и моје драге колеге, међу којима је и прошлогодишњa добитницa награде „Бранислав Мане Шакић“ Десанка Милосављевић која зна шта значи аудио снимак и зато је снимила јеванђеља и још неке лепе ствари. Али „Молитве на језеру“ у исто време док сам их снимала биле су и моје молитве, и данас су. Ако је све што сам радила отишло у етар и у ветар, остао је тај снимак, као што ће и ова награда остати и биће сећање на једног дивног човека који је волео све оно што је право. Тако ће и моје молитве наћи место међу онима који су увек са нама, јер смо заправо пред Богом сви живи.
Извор: Наше новине
