Сетих се приче о сеоској распуштеници на коју су наваљивала двојица најупорнијих. Па распуштеница закаже састанак са обојицом под орахом, у глуво доба ноћи, кад је мрак завладао селом, а Месец се сакрио за облаке. Исход је био, дабоме, логичан: двојица швалера пожудно скочише, у тмуши без месечине, један на другог. Уместо оне, напипаше ову ствар.
Разиђоше се осрамоћени, заклети да о срамоти ником не говоре. Али се, авај, сазнаде, па зато и дан-данас постоји ова прича.
Што је врло јак доказ да мрак може да буде савезник, али често и гадан противник сваком ко се накописти да узјаше више од оног што му припада. И да ухвати оно што није планирао, већ оно друго, што је наменио другоме.
Шта очекивати од ових ванредних избора, расписаних кобајаги наврат-нанос, а уствари планираних ихахај одавно? То ни Бог драги не зна, али је једно јасно као дан: покојни Слоба би пожелео овакву кампању, без опозиције, без злог Запада, без варљивог Истока, такорећи један зицер који не би промашио ни члан Западно-моравске лиге, пре подне тракториста, а поподне фудбалер.
Људи у Србији имају тај незгодан обичај да се опредељују, или да ставове граде по неким буди бог с нама критеријумима. Тако је и онај филмски Јапан, фиктивни Дражин кољач-тројкаш, рекао Калабићу како он Озну позна „кад је погледа у зеницу“.
„Господине команданте, многи су душу Богу дали под мојом руком, знам ја…“
Џаба га је Калабић, кобајаги, грдио, овај је већ фикнуо један врат. Као што народ, убеђен да сваког зна „у зеницу“, сваког пута поједе што се не једе и
у’вати оно што часно чељаде не ‘вата.
Гадна је та српска помрчина, што се некад звала помрАчина. Погуби се човек, зађе Месец за облаке, у тој тмуши лоши постану добри, мушко постане женско, а и како одабрати кад мрак падне на очи…
Сећам се такође покојног ујака. Ја мали, бесловесан, враћамо се сеоским путем, а он вели:
– Видиш ли Мјесец? Видиш како нас прати? А је л’ видиш да је овај наш, прислонички, већи од оног над Брђанима? Код нас ти је све веће.
А мени очи ко шоље за кафу, па све гледам како нас Месец прати док идемо кући, пашчад лају из даљине, мирише покошена трава, све ми мило што је код нас све веће.
Беше му га…
Србије, она права Србија, умире. Лагано, као да је проклета. Кога год да бирамо, у црно нас завије. У кога год да се надамо, тај нам потури ову уместо оне ствари. Они што их бирасмо – гоје се, нама пробише ребра кроз кожу.
Па нам још кажу да смо таман уграбили прилику да се решимо холестерола, има ко да се гоји, нек им је Бог у помоћи, има коме ће они да полажу рачуне, а то нисмо ми смртници. Наше је да држимо линију, партијску ваљда, шта ти ја знам, нисам од те бранше.
Преваранти, лопови, мародери, отимачи, издајници сопствене земље, све се то измешало, не зна се ко кога, ни због чега, сем да нас узјаше Курта уместо Мурте, а ми се сви надали да је Курта, бар за зеру, бољи од Мурте.
Милан Јовановић
Полакомио се и несретни Тадић, и он би опет да зајаше српску распуштеницу, у својој глави створио нови ДОС, у коме је ваљда само он, пошто његови партнери појма немају да су с њим. Чеда, у паузама кад му се не привиђају змајеви и караконџуле, мота се око Друговенчаног као мачак око сланине, све претећи да ће отићи на другу страну и са својих нула кома нешто гласача задати фатални ударац Неприкосновеном и Једином.
Замислите јаде народа који треба да бира између Вучића, Тадића, Ђиласа, Динкића, дверјана.. Замислите избор између ружне прошлости и црне будућности. Замислите било шта, али овако нешто нећете замислити ни у бунилу.
За гору нам га затјераше…
Извор: Вести онлајн
