Госпођо Светлана,
Постоји само један начин да Срби негују и чувају своју ћирилицу и преносе је потомству – да ћирилицом ПИШУ, а постоји хиљадуиједан начин да ћирилицу занемарују, запуштају и искорењују. Ми „цирилизатори“ не жалимо што су Срби напустили рало, запрегу, лампе на гас, шпорет на дрва, кудељну одећу и остала обележја ранијих времена, јер данас имају боља решења, а остају Срби. Међутим, сматрамо да не постоји ни један оправдани разлог да Срби одустају од онога у чему су испред свих на свету, у чему им цео свет гледа у леђа – од свог ћириличног писма и фонетског правописа, јер ту НЕ ПОСТОЈЕ БОЉА РЕШЕЊА! Ви одбијате да прихватите да сте обманути по питању „српског писма“, па сте данас спремни да се тучете за туђе у уверењу да браните своје, па да бисте сами себе утешили, постављате неоснована питања:
-„Да ли наша деца треба да уче само ћирилицу“?
Ко вам је то рекао, ко то од вас тражи? Али ви овде бркате КОЈА ЛАТИНИЦА НАМ ЈЕ ПОТРЕБНА. То је латинска абецеда, а не хрватска латиница, јер када сте у школи учили француски, немачки, енглески, италијански, шпански…знање хрватске латинице вам није било ни од какве користи! Све једно сте морали да учите ПИСМА ТИХ ЈЕЗИКА! То није исто!
– „Поштујем наше ћирилично писмо и не размишљам ако неко пише латиницом да је мање Србин“.
Како га „поштујете“ ако њиме не пишете у српском језику? Уместо оног јединог начина, ви користите оних „хиљадуиједан начин“! Нико од вас не тражи да француски пишете ћирилицом, него српски!
– „Зар не треба да смо поносни што свој језик можемо да пишемо на два писма“?
Које је то „друго писмо“ на које сте ви „поносни“? Користите само једно писмо, и то – туђе, а своје сте пустили низ воду, и још сте „поносни“. Вишеазбучност је одлика само неписмених народа. Народима које ви сматрате за узор не пада на памет „богатство двоазбучја“! Шиптари су до средине 20. века били листом неписмени, па су ретки писмени појединци међу њима користили и грчко, и ћирилско, и латинско, и арапско писмо, и „писмо попа Тодора“, и „букурештанско писмо“, и разна друга „приватна писма“. Да ли то треба да буде наш узор? Је ли то богатство на које бисте били „поносни“?
Дубровчани, Срби католичке вере, су до 18. века писали ћирилицом, а под дејством свог верског центра Ватикана су морали прећи на латиницу. Данас се потомци тих Срба католичке вере не сматрају више Србима. Они се сада изјашњавају као – Хрвати.
Ћирилица је лакмус папир који показује присуство или одсуство српског народа у неком простору.
Када вам неко на то укаже, ви сами себе тешите да је то „говор мржње и нетрпељивости“, а када је ваш народ у Аустро-Угарској и Југославији био изложен притиску и насиљу да би одустао од ћирилице и заменио је хрватском латиницом, онда ћутите. „Двоазбучности“ се сетите тек када вам неко укаже на смишљено, планирано, организовано и контролисано искорењивање ћирилице. Док ћирилица нестаје, ви ћутите и безбрижно користите – туђе.
Извор: Чувари ћирилице (https://www.facebook.com/SerbianAlphabet/)
