СРБИЈА И СВЕТ
СРБИЈА СИЛОМ, А НЕ МИЛОМ ПОНОВО – ЈЕДНА ОД ГЛАВНИХ ТЕМА МЕЂУНАРОДНОГ ИНТЕРЕСОВАЊА
- Глава светске политике – Савет безбедности УН – толико је повијена и немоћна да се више и не очекује да икад оствари сопствене резолуције, усвојене према Повељи УН. Видело се то и пре неки дан, после уопштеног тромесечног извештаја о Космету генералног секретара УН, који пуца од начелности и површности и практично се удаљава од Резолуције 1244 СБ УН
- Српски председник Томислав Николић све што је убедљивим говором покушао није успео, јер су га – снагом процедуре и драстичне политичке неправде и бахатог силеџијства, али и моралног посрнућа – спречили дипломатски представници САД и Велике Британије и њихови поданици
- Овлашћеници Британије и Америке, отворено су и на лицу места, у врху УН, подржали све што раде зликовачки отимачи српског Космета
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ШТА би било кад би било – да се сместа реше све кризе, старе и застареле, нове и најновије, избришу узроци и оних које се приближавају и сигурно ће стићи… Било би то оно што – никада бити неће!
Зла на Небу што су сваколика – његошевски речено – прћија су Србима на Земљи.
Зашто су, на вишенационалном Балкану, катаклизмичним поплавама горко даровани само Срби, сада и вазда?!
Што је Србин, а мора бит’ Србин – да одоли када је најтеже, а изгуби кад не мора. Тим и таквим српским особинама, међу којима је и обрнута склоност (не)слози, политички противници, посебно силници, прилагођавају своју тактику и лакше остварују своје интересе, најчешће принудом, али и неким реторичким и сличним методама и вештинама.
Дугачак је њихов списак – преваре, обмане, притисци, претње уцене, блокаде, санкције… Србији су придодате и неке посебне, чију злочестост не могу сви да примете на први поглед. Такво је упорно убеђивање у неприкосновеност и корисност „признавања реалности”, такве каква је.
У том репертоару је и подстицање неслоге свих врста, па и невероватних, између дојучерашњих политички блиских пријатеља.
Навикавање на постојеће стање, иако насилно и неправедно, какво је једнострано проглашена независност Косова, такође је примењив и успешан метод, посебно на дуже стазе. И прећуткивање, прескакање и маргинализација чињеница, намерно запостављање супротних и истинитих ставова, и то све уз употребу разорних обмана и опаких тактичких метода скривања истине, наглашено су усмеравани према Србији, и не само у широком контексту ужасне косметске кризе.
А, како моћници реагују кад се покажу тачним упозорења да косметска криза надмаша регионалне, па и европске оквире и најдиректније утиче на свеопште међународне бољке, каква је најновија, украјинска, по свему глобалног карактера?
Прво се ћути, што је дуже могуће, да би се истина прикрила, а кад истекне критично време, уходани систем обмана дограђује се чак – грубим неистинама. Значај неистина одређује ниво одакле се лансирају, па је чак недавно и америчком председнику Обами припала таква ризична улога нетачном изјавом о Косову.
Таква пракса, истина, није честа, припада нижим нивоима, али у сваком случају показује важност косметске кризе и за најмоћнију светску силу и за глобалне односе у светском врху. Свет потреса украјинска криза, а, ето, са свих страна је упоређују баш са збивањима на Косову и Метохији.
Србија је, у сваком случају, ових дана доспела у жижу међународног интересовања, подстакнутог из два међусобно различита, али и повезана разлога – аналогијом косметске са украјинском кризом и разорним поплавама у Србији.
Први, политички разлог, на готово спонтан начин, показује огромне димензије одговорности Запада и за отимање Косова и Метохије и за блокаду решавања тешке косметске кризе. А, разлог невремена показује вредности солидарности и међуљудске повезаности који би свет учинили битно другачијим ако би се иста пракса примењивала и у политичким односима.
А, могло би ако би свет примењивао – сопствена правила…
Иако би, на пример, решења свих криза и бројних других проблема начелно била могућа, јер су у пуном складу са међународним правом и свим принципима светских, континенталних и регионалних институција и организација, опште и посебне реалности су такве да сва могућа оптимистичка очекивања прерастају у празне илузије. Актуелна ситуација је таква да неке посматраче наводи да закључе да је већ сада достигла ниво – хладног рата!
Истовремено, кад је већ тако хладноратовски драматично, зашто наши свевидећи оцењивачи прећуткују опште опасности и не покушавају да укажу на злоћудне опасности од нових конфронтација, криза и сукоба. Напротив, неки наштимовани аналитици садашњу ружну светску политичку збиљу пробају да релативизују позивањем на наводну мудрост о корисности равнотеже правде и неправде, добра и зла, чија наводна симбиоза упућује на трпељивост и толеранцију…
Оваквим и сличним квазифилозофским комбинаторикама стварају се околности у којима практично делује све и свашта – само да се постигну и маскирају политички циљеви.
У српском случају, циљ стваралаца косметске кризе, НАТО насилника и албанских сепаратиста, увелико се остварује – свим и свачим. Класичним методима принуде – насиљу, уценама, бомбардовању, кршењу свих важећих светских принципа политике и правде, интегритета и суверенитета – додата су и још нека преварантска средства која оправдавају циљеве.
И тај списак је предугачак, а како и не би кад је главно извориште политичке немоћи да се досегну праведни циљеви онај на врху света – Савет безбедности УН.
Глава светске политике толико је повијена и немоћна да се више и не очекује да икад оствари сопствене резолуције, усвојене према Повељи УН. Видело се то и пре неки дан, после уопштеног тромесечног извештаја о Космету генералног секретара УН, који пуца од начелности и површности и практично се удаљава од Резолуције 1244 СБ УН.
Српски председник Томислав Николић све што је убедљивим говором покушао није успео, јер су га – снагом процедуре и драстичне политичке неправде и бахатог силеџијства,али и моралног посрнућа – спречили дипломатски представници САД и Велике Британије и њихови поданици. Узалуд подршка Русије и Кине српском ставу и захтеву да се не шири признавање независности приштинског сепаратистичког режима, да се не ствара шиптарска војска и не обележавају њиховим знацима гласачки листићи…
Овлашћеници Британије и Америке, отворено и на лицу места, у врху УН, подржали су све што раде зликовачки отимачи српског Космета. А, како и не би, кад су увежбани да скривају истину – па су баш они, удружени у НАТО насилнике, разорним ракетама и уранијумским бомбама, рушили, убијали и отерали Србе са српског Космета, готово пола милиона претежно староседелаца…
Знају они да су отели и уручили Албанцима свету српску земљу, али о томе заливено ћуте, мислећи да тако могу да сакрију истину о своме злоделу. А, онда је насилничка западна дружина, с Америма на челу, тек што је зажегла украјинску ватру, схватила да је саму себе ухватила у своју нову обману – да, мада неуверљиво, на самом почетку украјинске ватре напада оно што је сама доследно радила на Косову и Метохији и целој Србији – рушила државу и убијала људе!
Двоструки стандарди развејали су маске ћутања и оголели истину – да увежбани неоколонијалисти хоће нове поседе – Космет, па Украјина – сада на самој граници енергијом и другим вредностима богате Русије…
Поређењем косметске с украјинском кризом не исцрпљује се утицај косметског вулкана – оживљавају се старе и клијају нове кризе, све означене жељом за одвајањем и деобама, наравно после референдумског изјашњавања о независности – Каталоније од
Шпаније, Венеције од Италије, Шкотске од Британије, а примећују се симптоми из Румуније, од Молдавије и према Мађарској, али и на другим неуралгичним тачкама планете, где деценијама делују такозване застареле кризе.
Иако је украјинска криза посебнија од свих, и ризичнија, јер се непосредно у њој сучељавају свеколики интереси из времена негдашње велесилашке и блоковске поделе, Космет је и сада посебно неуралгична и подстицајна криза.
Зато поново зачуђује ћутање званичне Србије, и њених медија, о још једном бахатом антисрпском изливу политичког насиља Запада у Савету безбедности. Истину о Космету, ипак, не могу да сакрију никаква и ничија ћутања, па је Србија непрестано под рефлекторима политичких посматрача целе међународне заједнице.
Да је Србија, као ретко када,у жижи светског интересовања, додатно је утицала катастрофична поплава.
Непогода с неба покренула је изузетну солидарност и више од тога – јединство и спретност грађана и беспрекорно функционисање нове Вучићеве владе. Битка против небеских немани окупирала је безмало све грађане и све догађаје – толико чак да је циљ пута председника Николића на седницу Савета безбедности у Њујорку, у медијима најављен, не као разговор о Космету, већ као права прилика да се на светском врху створе услови за свеопшту донаторску конференцију за помоћ Србији, којом би управљала Француска, што је већ било договорено у париском сусрету српског и француског председника.
Николић је постигао сагласност и Бан Ки Муна, генералног секретара УН. Мотив помоћи Србији привукао је у Београд председнике држава – дошли су црногорски, Вујановић, и словеначки – Пастор. Поплаве су доминирале тим и другим сусретима, толико да је Космет потпуно гурнут иза маргине, јавно није помињан.
Можда под утицајем солидарности, али су се провукле и високе оцене о, на пример, односима Црне Горе и Србије, које је Николић оценио – изванредним. Зар могу бити баш тако суперлативни односи са Црном Гором која је признала независност Косова! Могу бити односи два народа, црногорског и српског, такви какви су, најближи и братски, што је поново потврдила изузетна солидарност Црногораца са поплављеним Србима, али то не брише бруку и срамоту црногорске власти које су такође – изузетне! Слично је и са Словенијом, Македонијом, па и Хрватском, што, наравно, не укида просторе корисне сарадње, не потапа комшијске односе.
Српски председник Томислав Николић и Филип Вујановић
Србија је опет победила, сада ужасну поплаву. Опет – кад је најтеже. Била је потопљена, али није потонула. Испливало је уверење да може кад хоће – да буде јединствена.
Кад Србин мора да буде – Србин!
Извор: Факти.рс
