На данашњи дан 1938. године преминуо је велики српски песник Милан Ракић. Био је дипломата и члан Српске академије наука.

Међутим, мање је познато да је Милан Ракић био и борац у Првом светском рату и то добровољац у елитној четничкој јединици Војводе Вука. Ретко ко од његових сабораца је знао да је међу њима писац тада већ чувене песме „На Газиместану“.

Постоји анегдота која описује леп тренутак, можда и јединствен у историји ратова и песништва. Мало је оних који перо замене пушком а онда и доживе да бојно поље буде позорница на којој ће се изводити њихова песма и то баш на месту о коме песма говори.

Сам Ракић је говорио о томе:

„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант:

„Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?“ У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. „Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић…“

Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд, изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: „На Газиместану од Милана Ракића!
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка…“

Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и у трку стиже пред команданта:

„Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!“

И одмах одјекну командантов глас: „Добровољац Ракић, напред!“ Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.

Милан Ракић

Добровољац Ракић је од Газиместана преко својих књига и отишао у вечност, на данашњи дан. Сетимо га се. Хвала му за све.

Невена Татић Карајовић, Чувар ћирилице (https://www.facebook.com/SerbianAlphabet/)